...moja dijagnoza od danas...

ali to je fascinantno...kod mene nista picolo... solo grande...

grande bolest, grande zaeb,grande ljubav,grande razočaranje,grande bol,grande veselost,grande tuga,grande uspeh,grande neuspeh...

sve vazda grande...

grande na kub je ovaj bljak osećaj koji luta mojim telom kao vagus...

onaj,koji me muči čak i više od ovog ODVRATNOG osećaja koji tinja,bol u grlu,malaksalost itd., a još gori je kada se zakašljem...tada imam osećaj da mi je čitav grudni koš smrskan,a da mi krhotine rebara i grudne kosti cepaju pluća...

a da ja to gledam...bespomoćno...

gora od toga je jedino ova šugavost...
kada mrziš sebe što nisi verovao svom instinktu i što si uporno davao šansu nekome ko je ničim ne zaslužuje...

nekome ko te je obmotao i pustio te da odeš, ali bi te malo-malo cimnuo nazad i ti bi ostao do sledećeg odlaska... i sve tako u krug...

nekome ko je fantastičan u priči i sanjarenju,ali takođe nekome ko na delima taaaaaakooooo vazda zaebe...
ma kada bi hteo-ne bi mogao taaaakoooo dobro da zaebe...

a ja ne mogu tako...
nikada nisam mogla,znala sam to,a ovim je to i potvrđeno...

suviše mi je potrebno da sam nečija devojčica u telu odrasle, sposobne i samosvesne žene...
da znam da će me paziti UVEK,čak i kada se jogunim,da znam da je uvek tu...
da će me uviti u ćebe i nositi i da će me čuvati od svih nepogoda...
da će mi praviti rođendane i pidžama žurke , da će mi čitati priče, voditi na nova mesta, pomoći mi da osetim mirise,ukuse,predele koje nikada nisam ...

možda u njemu tražim deo father figure...
verovatno je to...
mada može i varijanta stariji brat,deka, i sl. ...

bitno je da ja tražim sigurnost...
onakvu kakvu pružam...

a on... ma šta želeo,hteo,nadao se... i sl.
jednostavno, nije bio sposoban da mi je pruži...