Spes, ultima dea

Jastuk

- Mama, pa on je mekan!!! - uzviknu Neša kad ga je pritisnuo i na jastuku ostavio otisak ruke.

- Da, on se prilagođava.

 - Kako to funkcioniše? Da li unutra ima čip koji reguliše meKaniku jastuka?

Odluka

-      Sedi mama. Hoću da iskoristim vreme dok jedem za ozbiljan razgovor sa tobom. (mali biznismen dvostruko koristi vreme. Hmmm, od koga li je to naučio.... Mama je poslušno sela, takva intonacija se ne zanemaruje)

-       Kad ja budem imao sina, on će biti tvoj unuk, je l' tako?

-       Da, sine.

-       A ako budem imao ćerku, ona će biti tvoja unuka?

-       Tako je.

-       Više bih voleo da to bude devojčica...

-       Zašto?

-       Devojčice su mirnije i poslušnije. One uvek sve pojedu, ne trče, ne viču, ne skaču i ne tuku se. Biće mi lakše sa devojčicom.

-         ...

-       A osim toga, one uvek imaju prednost, puštaju ih prve da uđu, da izađu, da se presvuku. I njoj će biti lakše...

-         ...

-       Odlučeno je, mama – imaćeš unuku.

Tuga

- Kakav je bio crtani, Nešo?

- Odličan, samo malo tužan…

- ???

- Četiri puta sam se raspao od tuge…

- Kako to?

- Tako, kad je nešto tužno, raspadnem se na sitne deliće. A kad prođe, ponovo se sastavim, red po red, kao lego kocke. Na sastavima se prvo vide linije, a onda nestanu i ponovo sam ceo…

- Hoćeš li me naučiti da se i ja tako lako sastavljam?

- Ne, to ću pokazati samo drugarima u vrtiću.

Poliglota

- Mama, popio sam previše vode i sad me boli stomak.

- Moraš da naučiš da u svemu imaš meru, sine. Ništa što je preterano ne valja.

- Ali ja ne znam kad mi je dosta, mama.

- Znaš, sine, samo treba da slušaš sebe.

- Misliš, mog duha?

- Pa, možda je to isto...

- Ali meni duh kaže da igrica nikad nije dosta.

- Ne, to ti ne verujem. On ti nikad ne bi rekao nešto što je za tebe loše.

- U stvari, malo pre sam te slagao, mama.

- ?

- Ja zapravo ne razumem mog duha.

- Zašto?

- Zato što on priča kineski.

Nepodnošljiva lakoća postojanja

Ima ljudi koji lako žive. Jednostavno pomisle da bi nešto mogli imati, biti, uraditi, i to bude. Poznajete li nekog takvog? Ja poznajem. I ne dopada mi se njihov način. Smatram da su lenji, indolentni, nepreduzimljivi. Prezirem ih. U stvari, pomalo im zavidim. Zato ću pokušati da razumem. Pokušaću da se postavim na mesto mog prijatelja ne bih li osetila tu lakoću.

«Formiram uslove da se nešto desi» - kaže on. Pritom se ne pomera. Satima, danima, mesecima. Spolja gledano, ne dešava se ništa. Dešava se lagana priča o tome, sa raznim ljudima. Ne previše. Opušteno.

Meni je sve u životu išlo teško, uz neočekivane prepreke, uz ogromnu utrošenu količinu energije, vremena i novca.

Kao kad smislim da mi za heklani prekrivač koji već godinama želim treba određena vrsta konca, određene debljine, sastava i boje kakva se više nigde ne proizvodi. Osim, možda, u jednom malom gradu blizu Bukurešta, ako još postoji tamošnja tekstilna fabrika. Našla sam i ženu koja živi u Rumuniji a dolazi redovno na vršačku pijacu, koja mi je obećala da, ako ide u Bukurešt, svratiće u taj gradić i kupiti mi konac. I debelo mi to naplatiti. Biće to za nekoliko meseci, taman na vreme da mi se smuči i heklanje i pokrivač i tolika muka da se do njega dođe. Eto, tako je to kod mene skoro u svemu. Dugačak, naporan put, pažljivo planiranje, korak po korak, cilj je pažljivo zamišljen, razrađen i  na kraju ostvaren. Samo je pitanje – vredi li sve to?

Evo me, tu sam. Ulazim u lik. Malo je čudno, nepoznato, gledam drugačijim očima. Položaj tela se menja, nema mog stalnog grča, sve je opuštenije, iz poluležećeg položaja posmatram svet .

U mom svetu pre bilo kakve akcije, mentalne ili fizičke, dolazi apsolutna mobilizacija, kao u visokom startu pred trku, mišići napeti, puls i disanje se ubrzavaju, telo naginje napred.

Vidim da i iz opuštenog položaja mogu proizaći neke akcije... da je to moguće... i čak... prijatno... ma, lepo je baš. Biti opušten a raditi! I to što njemu (meni, jer ja sam on) ide tako lako, nije samo prirodan talenat dobijen rođenjem. Treba uložiti trud. Shvatam u čemu je razlika – ako želiš da postigneš nešto, uključi u to i druge ljude. Ako želiš da te ljudi čuju, moraš im pričati o sebi. Ako želiš da te ljudi podrže, moraš im reći da ti je podrška potrebna. Ako imaš podršku prijatelja i porodice, ne moraš sve da uradiš sam. Okruži se ljudima koji te podržavaju, uzmi iz polja ono što te podržava i hrani. Odbaci ono što je loše i što te ometa, štiti sebe. Mnogo je lakše sa ljudima koji me vole. Znam da postoje.

Ratnik Sijuksa u smrtnoj opasnosti moli Veliku tajnu (Sunce) da ga poštedi, ne zato što se boji smrti već zbog ljudi koji ga vole jer će oni mnogo patiti ako umre...

Otmičar  aviona pita sredovečnog putnika zašto plače kao žena. Putnik odgovara: - Pored toliko ljudi koji me vole biće šteta da ne preživim. Kad je počelo oslobađanje talaca taj čovek je pušten među prvima.

Sada znam – prividna lakoća postojanja koju sam prezirala je hrabrost da dozvolim ljudima da se uključe u moj svet. Ta sposobnost koju još uvek učim zaslužuje poštovanje.

Slika u glavi

- Mama, ako želiš da stvoriš sliku u glavi, treba da zažmuriš i da misliš. Meni je to teško.

- Zašto?

- Zato što tada moram da prestanem da pričam...

Titula, epitet, ime

Oduvek sam želela da imam dete. Nisam to ni sebi priznavala, naročito dok u blizini nije bilo onoga sa kim bih to mogla i htela da ostvarim. Astrolog mi je davno rekao – imaćeš devojčicu i sa njom ćeš se razumeti bez reči, biće to ona duhovna veza koju svako priželjkuje.

 

Kad sam upoznala Nešinog tatu, u slobodno vreme je čuvao dvogodišnju devojčicu naših zajedničkih prijatelja. Nikad, ni pre ni kasnije, nisam videla muškarca koji sa toliko ljubavi, pažnje, nežnosti i strpljenja postupa sa detetom. Zajedno smo priželjkivali ćerkicu, nežnu, umiljatu, sa plavim loknama. On je čak razmišljao o blizancima – dve umiljate devojčice ili dečak i umiljata devojčica. Bilo je  i strahova. Šta ako ne budem umela, mogla, znala. Šta ako detetu prenesem svoje skriptove i omiljene igre. Onda sam shvatila – niko nema petlju za to. I niko nije učio školu za to. U jednom trenutku želja nadvlada strah a dalje se pliva slobodnim stilom. Samo tako je moguće. 

 

Trudnoća je bila najlepši period u mom životu. Bila sam u potpunom i neprekidnom kontaktu sa sobom i novim životom. Spoljni svet je bio uključen samo ako nije moglo drugačije. Ljuljuškala sam i tetošila sebe i njega u sebi. I bila okružena pažnjom, ljubavlju i razumevanjem. Na trećem ultrazvučnom pregledu doktor je pitao: Želite li da znate pol deteta? Želela sam. Ja uvek želim da znam šta me čeka. Onda se za to pripremim. Dečak. Sigurno? Nema ni malo šanse da nije? Pa dobro, 20% još uvek ostavljam kao mogućnost. Na sledećem pregledu beba je mahala ručicom ispred lica, sisala palac, okretala se... E, sad je 100%, nema više sumnje – muško je! Kad smo izašli iz ordinacije pitala sam: - Može li da se zove Neša? – Naravno da može, ti mu daješ ime. Od tog trenutka imali smo i trećeg sagovornika. – Nešo, Nešice, Nešotije moj... I tata je razgovarao sa sinom, ozbiljno, kao muškarac sa muškarcem.... Neki su se čudili, neki smejali, neki krstili – kakva je to sad moda, još se dete nije rodilo, a oni mu dali ime, i razgovaraju sa njim. Ne valja to, zbog uroka, nije dobro... Znaju doktori i da pogreše. Baš će da dobiju oni sina. A šta ako im se izjalovi, pa bude žensko? Verovali smo našem doktoru i razgovarali i dalje sa čovekom u nastanku.

Neša je rođen carski. Ne znam zašto to tako zovu, ali bar se nije mučio. Više bih volela da sam tome lično, svesno prisustvovala. Sledećeg jutra, dok još uvek mamurna od anestezije nisam znala gde se nalazim, u sobu je sa treskom uletela sestra i sa vrata povikala iz sveg glasa: Gospođo, stigla beba.!!! Odakle stigla, gde je bila!?!! Uneše mala, žičana kolica, kao ona iz samoposluge nekada, sa dušekom na dnu. U njima je ležala bela larvica, umotana u pelene. Postavili su ga pored mog kreveta. A onda je otvorio oči i pogledao me. Niko me za to nije pripremio – za ljubav na prvi pogled, za susret, prepoznavanje... Moje dete! Nikad ga nisam videla, a oduvek ga znam... Dobrodošao, Nešo, Nešice moj! Ostale dve porodilje su svoju decu zvale bebo, to su one iste koje još nerođenu decu zovu fetus ili plod. I one su se čudile: Ti mu dala ime? Zar neće tvoj muž da se ljuti? Drage moje, Neša je ime dobio vrlo davno, toliko davno da se ni ja toga ne sećam. Njegov tata da se ljuti? Svašta!? Pa zajedno smo u ovome.

 

 

Od samog početka ime mog deteta nije samo ime – to je epitet i titula. On to zna. Zapravo, on nas je tome naučio. Tako i govori: Ja, Neša. Dostojanstveno, sa uvažavanjem prema sebi. Ili: nisam ja tvoja bebica, ja sam Neša. Opisno, ne trebaju mu ni pridevi, ni tepanja, on ima ime. Dugo nije priznavao da ima i prezime. Sad shvata da je ipak potrebno. Ali kad se predstavlja,  prezime kaže samo ako ga pitaju.

 

Moja devojčica i ja smo se mimoišle negde u svemiru. Nije nam bilo suđeno. Astrolog je moj bivši astrolog. Izlečio me je od verovanja zvezdama. Kad se moj sin zainati, a takav mu je karakter, pa se to češće događa, kažem: eh, kako bi bilo.... A onda vidim devojčicu sa plavim loknama, Nešinu drugaricu, koja se ponaša isto kao on i nikad ga ne bih menjala. Ma, ni ovako ga ne bih menjala. Ponekad pomislim, kako je sve ovo teže nego što sam očekivala i kako me ni za to niko nije pripremio. Ali, da nema problema, ne bi taj paket bio tako dragocen...

 

Entitet

Neša je ranije često sanjao ružne snove i budio se prestravljen, plačući. Sada više ne. Kaže – čuva ga njegov duh. On je ovde, kaže pokazujući negde između srca i želuca.

- Mama, ko tebe čuva?

- Entitet. (ni jedna religija me nije privukla, iako sam u pojedinim periodima imala potrebu za verovanjem; tako sam, u želji da sama spoznam ono što spoznati mogu, otkrila način da komuniciram sa nečim što sam nazvala Entitet; O.K., nije to baš prava komunikacija, više je priliv energije, oslobađanje od dela tereta sa ramena i iznenadni pozitivni pogled na sve(t); komunikacija se događa uglavnom ujutro, pri odlasku na posao, dok stojim u prepunom autobusu)

- Gde je on?

- Gore.

- Ne mama, on je u tebi. (potpuno siguran)

Još uvek učim ... a najbolje je učiti od dece, ona znaju.

Tajna

- Mama, juče sam u vrtiću bio dobrica! - hvali se Neša jutros na putu do vrtića.

- :)

- I sve zadatke sam uradio!!!

- :)))))

- Ja imam jednu tajnu, ali to neću da kažem Sonji (vaspitačici). Reći ću samo tebi. - vuče me da se sagnem da bi mi šapnuo.

- ?

- Ja imam DOSTA talenta i VEOMA dobro pamćenje.

 

Uvodna reč

Dođoh ovde večeras i vidim dosta poznatog naroda, a i lokal mi se dopao, te reših da vidim kako to izgleda. Samo me jedna stvar muči: zašto je onaj Hogar došao pre mene i izabrao isti templejt kao ja? Da li je to baš moralo tako biti? Hogi, druže, a taman smo bili na dobrom putu da onu tamo gajbu sredimo kako dolikuje. Zar toliki trud da propadne?