Spes, ultima dea

Priča

Jednog kišnog Uskrsa svi su doneli šarena jaja u šumu da pokažu ko je lepše obojio. Ali im je kiša oprala jaja. Zato su rešili da prave kolače za Uskrs. Sova nije imala brašna pa je pod kišobranom otišla da pozajmi od lisice. Male sove su tražile da se igraju napolju a jazavac ih je čuvao. Kad je kiša stala postavili su veliki sto sa gozbom i sa prijateljima su jeli. Deca su dobila još i bombone.

Priču je napisao Neša, opisujući ono što je video na ovoj slici:

Bloger u najavi? Uskoro.

- Hoćeš ovo da objaviš na svom blogu, mama?

- Da.

- Napiši onda da je to za mog novog drugara Joleta. Ćao, Jole. Pozdrav od Neše!

Utakmica

- Gledam utakmicu u odbojci, mama! Znaš za koga navijam?

- Za koga?

- I za jedne i za druge!

- Kako to?

- Lepo. Crveni su Srbi. To su naši, znači moram za njih da navijam.

- A koji su drugi?

- Oni su crni, a crno je moja omiljena boja.

- A ko bolje igra?

- Ne znam, nije ni važno....

Slika

Na ovoj slici je jedan klovn koji žonglira onim figurama za kuglanje, Prokina mašina, jedan čika od slova M... i anđeo.

Plan

- Mama, nacrtaj mi kuću, veliku, sa puno soba i sa nameštajem u njima… 

/crtam… zgradu kroz čije se prozore spolja vidi nameštaj… terase sa cvećem… žaluzine… i to traje…/

- Mama, pa nisam mislio da se kuća vidi spolja nego iznutra!
- Ali nisi mi to rekao, Nešo…
- Za to treba da napraviš mušemu - kaže ozbiljno Neša.
- Šta je mušema?
- To je kad prvo napraviš plan.
- Misliš - šema?
- Pa da.

Smetnje

Prirodni zakoni

- Mama, može li novčić da pluta?

- Ne, sine, ne može, zato što je teži od vode - dobro je da nisam pomenula i specifičnu težinu

- Može, mama, znaš kako? Ako uzmeš čekić, istanjiš novčić i od njega napraviš čamac.

Nije mi jasno zašto se povremeno, u razgovoru sa njim, osećam kao Paja Patak.

Куба: промене без тачкица, Srbija: tačkice bez promena

  Izvor: Politika online za за суботу 5. јануар 2008.за суботу 5. јануар 2008.

Куба најављује да ће ова година, пола века од почетка социјалистичке револуције и 17 месеци откако се Фидел Кастро са јавних тргова повукао у болесничке одаје, бити година промена. То би, пре свега, морало да значи укидање тачкица. .... Јоани Санчес, тридесетдвогодишњакиња из Хаване, себе сматра „слободним електроном” на Куби и тврди, парафразирајући наслов романа чешког дисидентског писца Милана Кундере да „живот није негде другде” већ на другачијој Куби. Припада генерацији рођеној седамдесетих и осамдесетих, обележеној ограничењима струје и намирница, организованим пионирским школама, совјетским играчкама и илегалним одласцима са Кубе. .... Као „личну терапију” пре девет месеци отворила је свој блог. Претходно је радила јогу, повлачила се у самоизолацију, ишла на „тај-чи”, ништа није помогло. Постепено, њене „вињете о изгубљеним илузијама”, фрагменти из кубанске стварности које је качила на блог, повратиле су јој смисао живота. Циљ јој је, како каже, да да мали лични допринос рушењу зидова и стварању нове Кубе. Преобуче се у страну туристкињу и у хотел улази поздрављајући портире на немачком језику, одлази до компјутера са интернетском везом резервисаном само за стране туристе.  Своју причу куца муњевитом брзином зато што сат везе на сајберспејсу кошта колико петнаестодневна плата.

 Koliko smo ogrezli u lenjost i konformizam?

 Koliko nas pamti podelu hrane na tačkice odmah posle drugog svetskog rata? Od blogera - najverovatnije niko. Znamo za priče roditelja, baka i dedova i odnosimo se prema tome kao prema legendi - trumanova jaja, tačkice, šećerna tabla mesečno samo za bolesni decu, američka marmelada i padobranska svila... To su stvari za roman... Koliko nas pamti kupovinu hrane na tačkice osamdesetih godina, kad se utopija zvana socijalizam Titovom smrću raspala na komade? Koliko nas pamti nestašicu ulja, šećera, vate, deterdženta, kafe iz osamdesetih? Za razliku od Kube koja tek treba da krene stazama tranzicije, mi smo već duboko zašli u nju... Imali smo vremena i da se naviknemo.

Ipak, priznaćete, bez obzira na zaostalost Srbije kad je reč o informacionim tehnologijama i internetu, nijedan korisnik interneta ovde nema ni vremensko niti bilo kakvo drugo ograničenje da krstari internetom i na njemu objavljuje štogod mu drago. A koliko smo svojim pisanjem na blogu doprineli "stvaranju nove Srbije" kakvu većina nas priželjkuje i nada joj se za svog života?

Da li ste znali koliko je blog moćno sredstvo uticaja na javno mnjenje, na politiku većine ozbiljnih korporacija, pa čak i na politiku vrha države?

Raduje me što vidim da je sve više blogova koji nastaju sa željom da nešto promene u okoštalim birokratskim strukturama vlasti, javnih preduzeća i javnih servisa nasleđenim još iz vremena socijalizma i Miloševićevog populizma. Raduje me što vidim da takvi blogovi nailaze na odobravanje i razumevanje, umesto kao do skora na ravnodušnost i defetizam.

Pišite o onome što vam smeta, blogeri. Osvrnite se na ono što vam se događa, što vam ne odgovara i što biste hteli da promenite. Predložite rešenje. Dajte inicijativu. Pokrenite se. Jedan čovek ne može da učini mnogo. Ali mnogo ljudi može učiniti pomalo i može doprineti promenama.

Posle Nove godine

Slučajni pogled na zgradu preko puta otkri mi jutros malog Sneška Belića napravljenog na terasi. To se mladi par koji ima bebu igrao u snegu. I ja sam to radila - za sve što se smatra neprimerenim za "neke" godine koristila sam bebu kao izgovor - plišane mede, grudvanje, valjanje u snegu, igranje tvista dok prepovijam dete...

Moj dečačić je porastao, ne voli medvediće ni druge plišane životinje... Hrabro se bori sa boginjama koje su izbile baš pred Novu godinu. Boljka strašna, njemu nepoznata, neprijatna i ružna. Junak je prihvatio sva objašnjenja zašto to tako mora i zašto je to baš njemu moralo da se desi iako je bio "baš neraspoložen, mama"... Ne gleda beli snežni pokrivač iako se radovao kako će se sankati i grudvati i praviti Sneška za vreme praznika... Zato je dobio slatkog Sneška da se uteši (za ideju zahvaljujem Minji i njenoj Kuhinjici). Sreća je da mu je Deda Mraz doneo ove godine baš sve što je želeo!

Dobila sam čestitku ispisanu najdražim rukopisom na svetu koju je sam pravio. Sada, tužnija od njega, čežnjivo gledam meki beli sneg...

Dogovor II

Neša je dobio rolere od Deda Mraza.
- Mama, nikad nisam bio ovako srećan!!!
- :))))
- A kako je Deda Mraz znao šta ja želim?
- Ne znam… Zar mu nisi pisao pismo?
- Maamaa! Ti si tu umešala prste, priznaj!
- ?
- Ti si mu javila šta da mi donese!!!

Gužva

Gužva u gradu. Predpraznična histerija kombinovana sa saobraćajnom gužvom. Prepuni trolejbus s mukom kreće sa stanice. Posle samo desetak metara zaustavlja se na čudan način i pod čudnim uglom. Dva srednjoškolca licitiraju:

- Nema struje...

- Ma ima!

- Nema, čoveče. Ej, Tesla, izađi iz trole, majke ti!! Žurim...

Biohemija

Žena na ulici me pita kako da dođe do biohemijske laboratorije.
- Mama, kakva je to laboratorija?
- Biohemijska.
- Šta to znači?
- Znači da proučava hemijske procese u živim ćelijama. I biologija i hemija.
- E, to ću da radim kad porastem!
- Stvarno? Zašto?
- Hoću da ukrstim šišmiša i šargarepu.

Šta mi daje podršku

 

U centru sam svog sveta. Nasmejana sam, srećna i sama sebi najveća podrška. Prvo ja. Imam velike radoznale oči i osmeh. Veze sa drugim stvarima nisu eksplicitne ali postoje. Po potrebi. Mojoj ili njihovoj. Neke su stalne, nepromenljive. Neke su zadate, potpisane. Ostale nastaju i nestaju.

Kuća, toplo gnezdo koje stvaram. I mir u njemu. Osećaj spokoja kad pomislim na svoju luku kojoj se vraćam.

Rad. Posao. Koji daje ispunjenost i zadovoljstvo onim što je urađeno. Manje ili više kreativan. Ponekad i dosadan posao može biti slamka. Za koju se uhvatim  i izvuče me za taj dan. Da ne mislim. Da ne potonem. Sutra je već lakše. Uvek.

Iskustvo. Znanje. Znam ko sam, koliko vredim, šta mogu. I šta ne mogu, takođe. Znam šta hoću. Šta neću. Znam gde su mi granice. To je sigurnost.

Entitet.. Uvek je tu kad mi treba.

Neša. Pasivno. Samo zato što postoji, hvala Entitetu.

Ljudi. Bliski i manje bliski. I najbliži. I blogeri.

Tai chi. Harmonija. Isceljenje. Ravnoteža. I sve manje cm u struku.

Uvek sam više volela tišinu od svakog zvuka. Otkrivam da neke note mogu da me podrže, da plutam i lebdim dok ne prođe...

Moja geštalt grupa.

 

Ovo je i naš cilj UPDATE: Kako to rade u Torontu

Gradonačelniku plata po učinku

20. decembar 2007. | 09:49 | Izvor: B92

Ljubljana -- Ljubljanski gradonačelnik će zadržati samo deo svoje plate koji procentualno odgovara broju građana zadovoljnih njegovim radom. Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane, 14 odsto svoje godišnje plate daće u humanitarne svrhe, a u skladu sa obećanjem koje je dao kada je, pre godinu dana, izabran na tu funkciju. Janković je tada obećao da će "zamrznuti" svoju platu i isplaćivati je tek krajem svake godine mandata, nakon što anketa među građanima pokaže koliko su zadovoljni njegovim radom. Rezultat ankete, za prvu godinu gradonačelnikovog rada, pokazao je da je njegovim radom zadovoljno 86 odsto ispitanih, 12,6 odsto je nezadovoljnih, a 1,4 odsto ih je neopredeljeno.   Zbog toga se gradonačelnik Ljubljane zahvalio građanima i odlučio da sebi isplati 86 odsto godišnje plate, dok će ostatak od 14 odsto, koliko je nezadovoljnih i neodlučnih građana, dati u humanitarne svrhe.   Ova odluka predstavlja i više od Jankovićevog prošlogodišnjeg obećanja, jer je tada rekao da će, ukoliko njegovim radom bude zadovoljno više od 80 odsto ljudi, sebi isplatiti celu platu.   Uprkos tome što je njegovim radom zadovoljno više od tog procenta građana, gradonačelnik Ljubljane odlučio je da 14 odsto plate da u humanitarne svrhe, kako sam kaže, da bi na taj način podstakao žitelje Ljubljane da koliko mogu pomognu onima kojima pomoć najviše i treba.

Dragi moji, ovo je i naš cilj. Koliko smo mi daleko od njega, zavisi samo od nas. Da i ovde ima mislećih ljudi koji kad govore, nešto i kažu i koji kad nešto urade, pokrenu druge za sobom, govori primer Tatjane Vehovec iz Novog Sada, koja je na svom veoma popularnom i posećenom blogu  www.mooshema.com progovorila o bahatom zahvatanju iz gradskog budžeta za novogodišnju zabavu na trgu, dok istovremeno siromašni građani žive i umiru u katakombama Tvrđave u neljudskim uslovima.  Tatjana je na sajtu www.petitiononline.com pokrenula peticiju da se izdvoji 20% od novca predviđenog za zabavu i da se bar jednoj porodici reši stambeno pitanje. Peticija ima naslov Naših 20% nečijih 100%: Da li si David? David je devetogodišnji dečak koji je dao svoju ušteđevinu da pomogne porodici postradaloj u obrušavanju katakombe u kojoj su živeli.

Rezultat akcije je u ovom trenutku preko 1500 potpisa ispod peticije i velika pažnja medija, najpre lokalnih, a sada se i TV B92 zainteresovala za nesvakidašnju priču.

To govori o sve većoj važnosti bloga kao medija u smislu podrške društvenoj odgovornosti i podizanju svesti.

Kako sama Tanja kaže na svom blogu:

Verujem da će najmanje 20% od 300.000 evra otetih iz kase Novog Sada, biti upućeno tamo gde će to predstavljati 100% nečijeg života.

Verujem da će nakon ovoga i građani drugih opština pažljivo pratiti koliko se njihovog novca troši na zabavu.

Verujem da više neće biti moguće zahvatati iz budžeta po sopstvenoj volji i bez ikakve odgovornosti.

David je ponovo pobedio Golijata. A ti, da li si David?

UPDATE: Kako to rade u Torontu

Amadeus

Dogovor

- Nešo, za nedelju dana kod mene na posao dolazi Deda Mraz...

- A da li će mi doneti ono što sam mu tražio? Rolere?

- Ne znam, sine. Videćemo...

- E pa neću tako!!!! Ako mi ne bude doneo rolere, neću više nikad da dođem tamo kad on bude dolazio!!!!

- A imaš li neku rezervnu varijantu? Šta ako ne bude bilo rolera na skladištu?

- Nemam!!! Hoću samo rolere!!!!

- Znači, ako nema rolera, da ti donese praznu kesu? Uostalom, zar se nismo dogovorili da ti ja kupim rolere za rođendan?

- Pa šta?!! Hoću da imam dva para rolera!!!

- Biće ti mnogo! Da se dogovorimo ovako: ako ti on donese rolere, ja ti ih neću kupiti. A ako ne donese, kupiću ti ja za rođendan?

- Dobro... Onda on može da mi donese nekog transformersa sad...

Poklon

Nedostajanje

Pevač

Gužva je bila taman tolika da se ne vidi s kraja na kraj vozila. Bila sam lepo raspoložena, tog jutra je sve bilo kako treba. A onda, glasić razbi tu lepotu. Pevao je, jedva čujno dopirući negde odozdo. Ne opet. Namrštila sam se. Mrzim iznuđivanje novca pomoću dece. Nađu što manjeg dečaka i onda ga vode kao životinjicu po autobusima, on odcijuče svoju “pesmicu”, a zatim ide i skuplja priloge. Ako ne daš, dešava se da te namerno nagazi ili udari laktom. Ranije sam nasedala na to  maltretiranje, jer sam pri samoj pomisli da su oni mlađi od mog sina dobijala tahikardiju. Jednom sam se zatekla sa Nešom u toj situaciji. «Mama, zašto on peva?» « Zato da bi zaradio novac da kupi hranu.» «A zašto onaj veliki koji svira ne radi za platu, kao ti, pa onda nahrani ovog malog?» Tada mi je svanulo da je moja plata daleko manja od onoga što oni iznude od nas mekog srca. I prestala da dajem i da imam grižu savesti zbog toga.

Ali ovo je bilo drugačije. Umesto repertoara Cece, Jece i Gice, on je pevao dečije pesmice, one iz udžbenika za muzičko vaspitanje za niže razrede osnovne škole, «Mi pevamo» ili kako se sad već zove. Tanak, muzikalni glasić je ređao kratke pesmice, na momente se još utišavajući, kao da nema snage. Ljudi su prestajali sa razgovorom, čitanjem novina ili bilo čime što su radili i počeli da traže pogledom malog pevača. Ugledasmo sićušnog dečaka, bledog, providne kože, obučenog u staru ali čistu odeću. Bio je sam! Probijao se kroz gužvu držeći jednu ručicu ispruženu, ne gledajući nikoga. I sve vreme je pevao! Ljudi su se pomerali da mu naprave mesta, i istovremeno tražili po džepovima i tašnama novac. Dala sam mu prvu novčanicu koju sam dohvatila i izašla na sledećoj stanici očiju punih suza. Gadan je ovaj život...

Porodica

- Ko je ovo u sredini?

- Ja, ja sam najveći.

- A ovo levo?

- To si ti, tata.

- Aaaa -  ovo desno je mama?

- Ne, to je moj brat.

- Pa gde ti je majka?

- Nisam mogao da je nacrtam, bila je na poslu tada...

Sugestija

Neša se već mesecima bori sa prehladama, infekcijama, upalama...

- Pokazaću ti jednu novu igru, Nešo.

- Koju?

- Pre nego što zaspiš, uloviš onaj trenutak između sna i jave i kažeš sebi: "Ja sam zdrav".

- I šta onda?

- Ako uhvatiš pravi trenutak, bićeš zdrav. Hoćeš da probaš?

- Važi!

Sutradan.

- Jesi li rekao sebi da si zdrav?

- Nisam, ne mogu da pričam dok spavam.

Dva dana posle.

- Jesi li rekao sebi...

- Nisam, zaboravio sam!

Tri dana...

- Jesi li...

- Nisam!

- Pa Nešo!

- Zašto bih to govorio kad sam već zdrav?

Sve infekcije su se povukle, kijavica je prestala, čak više i ne kašlje. Čik neka mi neko kaže da (auto)sugestija nije delotvorna.