Prodje tako nezapaženo tiho i brzo. Nisam mogla uhvatiti njen tračak, izgubih se u vremenu i posumnjah u svoje postojanje. Oni sneni pogledi su me zavaravali danima. Očigledno još uvijek nisam dobro razbistrila um i oči. Sinoćnje lutanje pustim ulicama me omamilo više no što sam se mogla nadati. Tišinom i mirnoćom je ispunjen dan i tako se provlači vrijeme... Sjedim i čekam da čujem zveckanje ključeva, pa potom zvuk otvaranja vrata. Izgleda da će potrajati. Klizave i kišne ceste će usporiti sve. Pa čak i onoga koga tako željno iščekujem. Iz kuhinje dopiru mirisi današnjih poslastica koje sam mu spremila. Znam da voli dobro pojesti, posebno kada se s puta vrati... Znam da voli kada mu se objesim oko vrata, poljubim ga i stisnem jako uz sebe. Tako se provlači ova nedjelja, a ja sjedim i čekam...