Od svih normalnih i nenormalnih tema na blogovima, forumima i grupama istomišljenika na FB, jedna mi je pogotovo privukla pažnju- ’Same ste zato što ste nadrkane’...Bacila sam pogled i videla da par hiljada ljudi diskutuje o sledećem-kao, priđe tip devojci, prospe par fazona o Čak Norisu, ona ga čudno pogleda i okrene glavu, i tako da njemu, uzdrmane sujete i rasklimanog ega ne preostaje ništa drugo nego da pljuje po tim devojkama nazivajući ih slepicama, klošarkama, sponzorušama...Setila sam se neprevaziđene Neletove pesme ’S one strane ulice’, o luzeru i njegovim jadnim nastojanjima, i slatko nasmejala...
Pre nekog vremena, odem ja sa drugaricom na otvaranje summer stage-a mog omiljenog kluba. I, da razjasnim nešto na samom početku. Ja ne izlazim da bih upoznala nekog-zaista, ako nekom ne nedostaju udvarači, to sam ja. Izlazim da bih se lepo provela sa svojim društvom, slušala muziku i đuskala. A muvanje i upoznavanje noću ne praktikujem od pre par godina kada sam upoznala jednog mnooogo dobrog tipa. Razmenili smo brojeve, dogovorili popodnevnu kafu, međutim, po dnevnoj svetlosti se ispostavilo da momak osim širokih ramena i zelenih očiju ima toliki raspored među zubima da opušteno može da stavi po pola pakla cigara sa obe strane. Čudna je stvar taj asigmatizam koji ja imam, svejedno, ja otad kad mi uveče neko priđe, eventualno razmenim po koju rečenicu i to je to.
I stojim ja tako sa mojom dragom drugaricom Ivanom, đuskamo, nazdravljamo i poziramo za www.druzi.se, kad, eto ti njega... Brada od tri dana (ne, to nije sexy), seljačko rumenilo, raskopčana košuljica, i onaj otromboljeni osmeh koji osim desni otkriva i epiglotis (poklopac grkljana), dakle, country lover...
’Gledam vas i pitam se zašto takvim devojkama niko ne prilazi, pa eto, ja da probijem led...’
Jeste burazeru, stojiš ovde par minuta i već si zaključio da smo nepravedno zapostavljene, hahaha...kiselo sam se nasmejala.
’Pa same ste i ja se pitam da li je moguće da nemate momke, vidim svi vas gledaju, niko ne prilazi...a jel možemo da se upoznamo? Kako se zoveš? Gde živiš? Čime se baviš? Koje si godište?’
Postavio mi je još gomilu besmislenih pitanja na koje se i nisam trudila da odgovorim. Da, ja sam proživela ovih svojih ludih 26 godina, samo da bih tebi uspela da opišem sebe i svoj život u tri rečenice...
’I što si tako smorena?’
Ako sam na nešto alergična, to je reč ’smoreno’.
’Ne, nisam...naprotiv, prilično sam raspoložena. Ako nisi primetio, igrala sam, smejala se i pričala sa ljudima dok mi ti nisi prišao.
Razumnoj osobi bi to bilo dovoljno, ali, jok, ovaj je nastavio.
’Pa ne, vidim smorena si, jel ti to hoćeš da ja odem, nećeš da se upoznamo? Da nisi udata?’
Samo sam mu okrenula leđa, jer mi je taktike prilično ponestajalo. Ivana je za to vreme pričala sa nekim momkom.
’May I take your friend?’-upita me njen simpatični sagovornik.
’You have my permission.’
’What does that means?’
’Hahaha, Ivana, izvali ovog, ponestalo fazona pa glumi da je inozemac, juhuuuu...’
Pseodo stranac se izgubio u vidu magle. I taman sam pomislila da je negativnim iznenađenjima kraj, kad primetih još jednu spodobu kako se vrzma oko nas. Pomenuta persona je kolega dečka moje drugarice, koji je po toj geneologiji zaključio da je i moj drug, davajući sebi za pravo da komentariše moje fotke i juri da razgovaramo kad god sam online.
Unela sam se Ivani u lice:’Slušaj me draga, ovo je neki smarač sa neta, izbrisala sam ga s liste prijatelja, i molim te, ne pomeraj se od mene, jer ako mi i ovaj priđe, obesiću se...’
Nije mi pomoglo što sam mu okrenula leđa i nabila šiške na oči, u roku od par sekundi već je treptao ispod tih tegli.
’Sonja?’
’Da?’
’Pa gde si frendice? Konačno otvaranje...baš sam se pitao da li će ga biti, zbog ove kiše koju su najavljivali, e da, super su ti fotke, bla, bla, bla...’
Tu noć čika Marfi je baš rešio da mi istrenira živce. Bili smo na otvorenom, stoga nije bilo u blizini nikakvog stuba, stepenica ili zida šmugnem. Gledala sam okolo ne bih li spazila nekog koga poznajem i pošaljem SOS signal, pritom sebi po ko zna koji put obećavajući da ću kupiti sočiva. Ali, izlaza nije bilo. Pokušala sam da konverzaciju svedem na minimum tako što sam ga par puta tupavo pogledala i isto tako se nasmejala, ne bi li shvatio da ne želim da razgovaram sa njim. Međutim, pošto moje vidno ignorisanje nije dalo učinka, uradila sam retko drsku stvar-okrenula se i otišla, ostavivši ga da trepće u prazno.
Ok, ne mora svako da bude privlačan, zgodan, zanimljiv, šarmantan ili šta već. Takođe, ni devojke nemaju neki univerzalni tip frajera; jednostavno, svidi im se neko i to je dovoljno. Ali jednu stvar nikako ne mogu da dokučim: koliko je to drskosti potrebno pojedinim mladićima kad na vidno odbijanje i ignorisanje reaguju još tvrdoglavije, bezobraznije, navalentnije?
Da li nisu svesni da su smešni i jadni ili se vode onom čuvenom narodnom poslovicom o lepom i pametnom?
Naravno, sada će neko pomisliti- pa ne bi momci bili takvi da devojke nisu još gore. Vrlo moguće, ali sad se ne radi o devojkama koje stavljaju sjaj na usta usred diskoteke, slikaju u toaletima istih i vrckaju oko stola za jednu đus-votku (u boljem slučaju ’Bacardi Breezer’). Uostalom, čak i takve devojke pored sebe zamišljaju lepog, zgodnog, uspešnog, bogatog, obrazovanog...
Diskutovala sam o ovome sa jednim drugarom koji je, uzgred, mlađi od mene nekih četiri, pet godina.
’Pa Sonja, kako ti to nije jasno, vrlo je jednostavno...TI MOMCI NE CENE SEBE!’
Bravo, Nikola...baš tako – ti momci ne cene sebe. Da, malo je teško biti mlad u Srbiji kad ti za uzore i predstavnike uspešnih nameću devojke fudbalera, momke koji su se obogatili putem ’kombinacija’, vlasnike imperija sa srednjom hemijskom, dok ti sa fakultetom ne znaš da li ćeš uspeti da nađeš bar pristojan posao. Možda je to pomalo frustrirajuće, ali da li je toliko ozbiljno da je i poražavajuće? Koliko se sećam, nekada su šmekeri bili i oni sa tada novom ’Bubom’ i oni sa kesicom kokica u parku i gitarom o ramenu. Nekada se u školi pominjao davno ’prevaziđeni’ bon-ton: započinjanje flerta tek ako devojka da neku povratnu informaciju-pogled ili osmeh, otvaranje vrata, izvlačenje stolice. Ali gde se to danas izgubilo dostojanstvo? Negde usput, kroz sve ove tranzicije, ili smo naučeni da ga nemamo?
Onda sam se setila moje najdraže drugarice Svetlane i urnebesnih izlazaka s njom. Naime, nas dve smo često igrale ’dobar i loš pandur' igru. Kad bi nam prišli neki momci u gradu (a da ih pritom ne želimo u svom društvu), jedna od nas-a to je najčešće bila Svetlana, bi se pretvorila u takvog mrguda i baksuza, da bi podvili repove posle dva minuta.
’A što si ti tako smorena? Jel ti se desilo nešto?’
’Nisam smorena, i nije mi se nešto desilo. Samo nisam planirala da ovako lepo veče provedem sa nekim kao što si ti...’- je bila jedna od njenih legendarnih opaski. Ali, Svetlana sada živi jako daleko, i u teranju nepoželjnih više ne mogu da se oslonim na nju.
Međutim, priroda nekako uredi da sve bude kao treba. U životinjskom svetu, kao i u našem, variraju raznorazni zakoni ponude i potražnje. Evo na primer, moja omiljena životinja-ajkulica. Ženka ima duplo deblju kožu i jače zube od mužjaka. Zašto? Pa da se reši nepoželjnih, napadnih i slabijih mužjaka. Tada na sceni ostaju dvojica ili trojica, i kroz borbu najjači stiže do ženke. Zahvaljući tome, ajkulica preživljava već milionima godina.
I šta meni onda ostaje? Da kupim nunčake za odbranu i čekam?
Šalu na stranu, čak ni devojkama koje su u vezi nije u takvim situacijama lako. Evo šta se desilo jednoj mojoj dobroj poznanici koja ima izuzetno bogat društveni život-ima dečka već par godina, radi kao fitnes instruktor i PR jednog kluba. Srele smo se na ulici i počele da pretresamo gradska dešavanja.
’Nećeš verovati’, kaže Ana meni, ’ja na splavu, đuskam s drugaricama, frajer mi tu negde pozadi, kad prilazi mi neki tip...vidim ja poznat mi odnekle, međutim, on samo stoji i bulji. U jednom trenutku mi se obratio:’Ana? Pa gde si ti frendice?’ Ja ga gledam i ne verujem, ok, imam gomilu prijatelja na netu, to je donekle i normalno obzirom kojim se poslom bavim...’
Prekinula sam je u sred rečenice: ’Čekaj bre, kako se taj tip zove?’
Obe smo istovremeno izgovorile njegovo ime, i kad smo shvatile da nam se desila bukvalno istovetna situacija, počele smo da vrištimo od smeha kao u nekom tinejdžerskom filmu. Ali, ubrzo smo se uozbiljile, kada smo došle na temu koliko li je puta pomenuti mladić vrteo naše fotografije, kada je bio u stanju da nas prepozna ( i naravno, koliko mu je siromašan socijalni život, kada se bavi prepoznavanjem ljudi sa interneta )?
Kako god, da se vratim na početak svog izlaganja, i osvrnem na pomenutu grupu ’Same ste zato što ste nadrkane’.
Možda je tako. Možda smo zaista isfolirane, pritupe, umišljane i sve što ide u tom paketu. Ali nijedna od nas ne želi pored sebe zajapurenog nadobudnog babuna sa sijasetom pitanja iz leksikona.
I, da....šmeker se rađa, a ne postaje...
Pre nekog vremena, odem ja sa drugaricom na otvaranje summer stage-a mog omiljenog kluba. I, da razjasnim nešto na samom početku. Ja ne izlazim da bih upoznala nekog-zaista, ako nekom ne nedostaju udvarači, to sam ja. Izlazim da bih se lepo provela sa svojim društvom, slušala muziku i đuskala. A muvanje i upoznavanje noću ne praktikujem od pre par godina kada sam upoznala jednog mnooogo dobrog tipa. Razmenili smo brojeve, dogovorili popodnevnu kafu, međutim, po dnevnoj svetlosti se ispostavilo da momak osim širokih ramena i zelenih očiju ima toliki raspored među zubima da opušteno može da stavi po pola pakla cigara sa obe strane. Čudna je stvar taj asigmatizam koji ja imam, svejedno, ja otad kad mi uveče neko priđe, eventualno razmenim po koju rečenicu i to je to.
I stojim ja tako sa mojom dragom drugaricom Ivanom, đuskamo, nazdravljamo i poziramo za www.druzi.se, kad, eto ti njega... Brada od tri dana (ne, to nije sexy), seljačko rumenilo, raskopčana košuljica, i onaj otromboljeni osmeh koji osim desni otkriva i epiglotis (poklopac grkljana), dakle, country lover...
’Gledam vas i pitam se zašto takvim devojkama niko ne prilazi, pa eto, ja da probijem led...’
Jeste burazeru, stojiš ovde par minuta i već si zaključio da smo nepravedno zapostavljene, hahaha...kiselo sam se nasmejala.
’Pa same ste i ja se pitam da li je moguće da nemate momke, vidim svi vas gledaju, niko ne prilazi...a jel možemo da se upoznamo? Kako se zoveš? Gde živiš? Čime se baviš? Koje si godište?’
Postavio mi je još gomilu besmislenih pitanja na koje se i nisam trudila da odgovorim. Da, ja sam proživela ovih svojih ludih 26 godina, samo da bih tebi uspela da opišem sebe i svoj život u tri rečenice...
’I što si tako smorena?’
Ako sam na nešto alergična, to je reč ’smoreno’.
’Ne, nisam...naprotiv, prilično sam raspoložena. Ako nisi primetio, igrala sam, smejala se i pričala sa ljudima dok mi ti nisi prišao.
Razumnoj osobi bi to bilo dovoljno, ali, jok, ovaj je nastavio.
’Pa ne, vidim smorena si, jel ti to hoćeš da ja odem, nećeš da se upoznamo? Da nisi udata?’
Samo sam mu okrenula leđa, jer mi je taktike prilično ponestajalo. Ivana je za to vreme pričala sa nekim momkom.
’May I take your friend?’-upita me njen simpatični sagovornik.
’You have my permission.’
’What does that means?’
’Hahaha, Ivana, izvali ovog, ponestalo fazona pa glumi da je inozemac, juhuuuu...’
Pseodo stranac se izgubio u vidu magle. I taman sam pomislila da je negativnim iznenađenjima kraj, kad primetih još jednu spodobu kako se vrzma oko nas. Pomenuta persona je kolega dečka moje drugarice, koji je po toj geneologiji zaključio da je i moj drug, davajući sebi za pravo da komentariše moje fotke i juri da razgovaramo kad god sam online.
Unela sam se Ivani u lice:’Slušaj me draga, ovo je neki smarač sa neta, izbrisala sam ga s liste prijatelja, i molim te, ne pomeraj se od mene, jer ako mi i ovaj priđe, obesiću se...’
Nije mi pomoglo što sam mu okrenula leđa i nabila šiške na oči, u roku od par sekundi već je treptao ispod tih tegli.
’Sonja?’
’Da?’
’Pa gde si frendice? Konačno otvaranje...baš sam se pitao da li će ga biti, zbog ove kiše koju su najavljivali, e da, super su ti fotke, bla, bla, bla...’
Tu noć čika Marfi je baš rešio da mi istrenira živce. Bili smo na otvorenom, stoga nije bilo u blizini nikakvog stuba, stepenica ili zida šmugnem. Gledala sam okolo ne bih li spazila nekog koga poznajem i pošaljem SOS signal, pritom sebi po ko zna koji put obećavajući da ću kupiti sočiva. Ali, izlaza nije bilo. Pokušala sam da konverzaciju svedem na minimum tako što sam ga par puta tupavo pogledala i isto tako se nasmejala, ne bi li shvatio da ne želim da razgovaram sa njim. Međutim, pošto moje vidno ignorisanje nije dalo učinka, uradila sam retko drsku stvar-okrenula se i otišla, ostavivši ga da trepće u prazno.
Ok, ne mora svako da bude privlačan, zgodan, zanimljiv, šarmantan ili šta već. Takođe, ni devojke nemaju neki univerzalni tip frajera; jednostavno, svidi im se neko i to je dovoljno. Ali jednu stvar nikako ne mogu da dokučim: koliko je to drskosti potrebno pojedinim mladićima kad na vidno odbijanje i ignorisanje reaguju još tvrdoglavije, bezobraznije, navalentnije?
Da li nisu svesni da su smešni i jadni ili se vode onom čuvenom narodnom poslovicom o lepom i pametnom?
Naravno, sada će neko pomisliti- pa ne bi momci bili takvi da devojke nisu još gore. Vrlo moguće, ali sad se ne radi o devojkama koje stavljaju sjaj na usta usred diskoteke, slikaju u toaletima istih i vrckaju oko stola za jednu đus-votku (u boljem slučaju ’Bacardi Breezer’). Uostalom, čak i takve devojke pored sebe zamišljaju lepog, zgodnog, uspešnog, bogatog, obrazovanog...
Diskutovala sam o ovome sa jednim drugarom koji je, uzgred, mlađi od mene nekih četiri, pet godina.
’Pa Sonja, kako ti to nije jasno, vrlo je jednostavno...TI MOMCI NE CENE SEBE!’
Bravo, Nikola...baš tako – ti momci ne cene sebe. Da, malo je teško biti mlad u Srbiji kad ti za uzore i predstavnike uspešnih nameću devojke fudbalera, momke koji su se obogatili putem ’kombinacija’, vlasnike imperija sa srednjom hemijskom, dok ti sa fakultetom ne znaš da li ćeš uspeti da nađeš bar pristojan posao. Možda je to pomalo frustrirajuće, ali da li je toliko ozbiljno da je i poražavajuće? Koliko se sećam, nekada su šmekeri bili i oni sa tada novom ’Bubom’ i oni sa kesicom kokica u parku i gitarom o ramenu. Nekada se u školi pominjao davno ’prevaziđeni’ bon-ton: započinjanje flerta tek ako devojka da neku povratnu informaciju-pogled ili osmeh, otvaranje vrata, izvlačenje stolice. Ali gde se to danas izgubilo dostojanstvo? Negde usput, kroz sve ove tranzicije, ili smo naučeni da ga nemamo?
Onda sam se setila moje najdraže drugarice Svetlane i urnebesnih izlazaka s njom. Naime, nas dve smo često igrale ’dobar i loš pandur' igru. Kad bi nam prišli neki momci u gradu (a da ih pritom ne želimo u svom društvu), jedna od nas-a to je najčešće bila Svetlana, bi se pretvorila u takvog mrguda i baksuza, da bi podvili repove posle dva minuta.
’A što si ti tako smorena? Jel ti se desilo nešto?’
’Nisam smorena, i nije mi se nešto desilo. Samo nisam planirala da ovako lepo veče provedem sa nekim kao što si ti...’- je bila jedna od njenih legendarnih opaski. Ali, Svetlana sada živi jako daleko, i u teranju nepoželjnih više ne mogu da se oslonim na nju.
Međutim, priroda nekako uredi da sve bude kao treba. U životinjskom svetu, kao i u našem, variraju raznorazni zakoni ponude i potražnje. Evo na primer, moja omiljena životinja-ajkulica. Ženka ima duplo deblju kožu i jače zube od mužjaka. Zašto? Pa da se reši nepoželjnih, napadnih i slabijih mužjaka. Tada na sceni ostaju dvojica ili trojica, i kroz borbu najjači stiže do ženke. Zahvaljući tome, ajkulica preživljava već milionima godina.
I šta meni onda ostaje? Da kupim nunčake za odbranu i čekam?
Šalu na stranu, čak ni devojkama koje su u vezi nije u takvim situacijama lako. Evo šta se desilo jednoj mojoj dobroj poznanici koja ima izuzetno bogat društveni život-ima dečka već par godina, radi kao fitnes instruktor i PR jednog kluba. Srele smo se na ulici i počele da pretresamo gradska dešavanja.
’Nećeš verovati’, kaže Ana meni, ’ja na splavu, đuskam s drugaricama, frajer mi tu negde pozadi, kad prilazi mi neki tip...vidim ja poznat mi odnekle, međutim, on samo stoji i bulji. U jednom trenutku mi se obratio:’Ana? Pa gde si ti frendice?’ Ja ga gledam i ne verujem, ok, imam gomilu prijatelja na netu, to je donekle i normalno obzirom kojim se poslom bavim...’
Prekinula sam je u sred rečenice: ’Čekaj bre, kako se taj tip zove?’
Obe smo istovremeno izgovorile njegovo ime, i kad smo shvatile da nam se desila bukvalno istovetna situacija, počele smo da vrištimo od smeha kao u nekom tinejdžerskom filmu. Ali, ubrzo smo se uozbiljile, kada smo došle na temu koliko li je puta pomenuti mladić vrteo naše fotografije, kada je bio u stanju da nas prepozna ( i naravno, koliko mu je siromašan socijalni život, kada se bavi prepoznavanjem ljudi sa interneta )?
Kako god, da se vratim na početak svog izlaganja, i osvrnem na pomenutu grupu ’Same ste zato što ste nadrkane’.
Možda je tako. Možda smo zaista isfolirane, pritupe, umišljane i sve što ide u tom paketu. Ali nijedna od nas ne želi pored sebe zajapurenog nadobudnog babuna sa sijasetom pitanja iz leksikona.
I, da....šmeker se rađa, a ne postaje...
Samo to imam da kazem. 
