Snovi i poneka nota...Zvuči pomalo patetično i verovatno naslovom podseća na novokomponovane bestselere sa lepim koricama koji idu uz dnevne novine.Ali,ovo i jeste priča o snovima i notama...
Za početak, da se predstavim.Zovem se Petrović Miloš i radim kao nastavnik matematike u Aranđelovačkoj Osnovnoj školi Milan Ilić Čiča. Rođen sam i živim u Kragujevcu, oženjen sam i imam dva mala anđela:Mateju i Tijanu.I oni čine one velike kvadrate mog životnog kruga. A muzika? Muzika su oni sitni, neuhvatljivi delići, koji se ne daju odrediti i odišu beskonačnošću, u тој konačnoj figuri mog života. Da, muzika ispunjava moj život!
Početak ove priče je prilično neobičan.Grupa dečaka i devojčica,iz 6. i 8. razreda i jedna pesma-Moja Marija,koju je trebalo da peva neko od njih.Devojčice su trebale da budu prateći vokali... Ali,brzo su očekivanja iščezla,jer nijedan od dečaka,uključujući i one iz muzičke škole,nije zvučao kako treba... I onda su devojčice vezale kosu, stavile kačkete, obukle se muški i uz podršku moje malenkosti, koja je više mlatila pred njima nego dirigovala, pokupile prve ovacije na Danu škole 28.02.2007. U tim trenucima, stojeći pred njima, mogao sam videti sreću na dečjim licima,a ja sam se osećao kao nikada u životu... Verujte mi,sve one kasnije nastupe, uspehe i neuspehe na Dečjoj Evroviziji, menjao bih za taj trenutak!
Izvele su još dve pesme- San i Srce moje.Pesme smo sami radili, težeći da izgradimo neki svoj stil, koji će im koliko toliko odagnati iz misli novokomponovani šund koji ih okružuje. Želeo sam da vide da muzika može biti,prosto rečeno, drugačija. Tim virusom zaraženi, klinci su počeli da beleže svoje ideje. Na papirićima iz svezaka, stidljivo su donosili svoje snove i uz pratnju klavira dobijali njihove obrise... --> nastavnikMilos@gmail.com
Za diskusiju i pitanja, možete nas kontaktirati mail-om: |
 |
|
