Ноћна слагалица.

Од сличица. Једна до друге, уметнуте, срасле. Утихнуле после по ноћи у пажљиво послаганим тренуцима. Моментима са дискретним помицањем и звуцима као из одјецима непрецизно одмерене даљине.

...

Од почетка..
Лагани кохот у наивној игри Египћана и Грка, Вавилонаца и Римљана.. као разнежени осмех у погледу на замрачени сокак, на све дечаке када се задихано зарумене у потери за каубојима и индијанцима.
Звонко љубљење две напола пуне чаше.
Преточена љубав младе ноћи када се под отежалим кораком у дискретној сенци чкиљавих светиљки разлива свеже опрана улица којом промакне тек понеки пар дланова у тесним џеповима.
На клупи стара, још не оседела, расчупетана госпођа којој је клонула глава док чврсто стеже своју изношену просјачку торбу из које се непомично црвени кесица „Смоки-ја“. Уметнута пажљиво.. да јој се не пробуди сан. Врховима омиљених ципела додирнуто промицање под непомичном крошњом дрвета, које се и од свог лишћа одмара, са раскошно свежим утиском да је на правом месту. Под мишком мирисни свитак удварања дискретно шушка..

Тихи тренуци једне сезонама углачане приче откључавају звецкањем склоништа за  најдраже играчке, неспретно одмахујући охлађеним длановима према тесним кутијама за људе, кашљуцање у неограђеној башти, намигивање поспаном мачку иза дочекујућег прага и мисао која блуди ка парчету неба маштом додирујући далеки трептај једне од усамљених звезда.

До почетка ..