РУЖА ВЕТРОВА

РУЖА СЛОВА ЉУБВЕ

Поново с тобом у овом прибрежју

Где се дубље дише и бистрије мисли

И где ће, слутим, ипак да нас вежу

Кончићима кише борови покисли.

Јесен је позна, време умиљато

Склона власницима подмлађене наде

Поклањам ти свилу заранка, злато

Брезовог лишћа и сребро своје браде.

Сунце провирује кроз грање и чиста

Светлост што трепери у свакој минђуши

Кишних капи – и на твоме лицу блиста

И пали ми мала кандила у души.

Поклонићу ти све дугине боје

Што се преливају на дну ове чаше

Све што оком видиш то је сада твоје

А ја бих волео да кажемо – наше.

Преболели смо зелене олује

Па ћемо и сребрне кише и све друге

Непогоде које, чуј, већ најављује

Предводник ждралова што се брзо губе

У мутном небу које разгаљује

Твој поглед што круни бисер за голубе

Само нек нас увек буди и успављује

Ружа ветрова, ружа Слова љубве!

27. зимничар 1998.

ДОБРИЦА ЕРИЋ