29.2.2008 - Bolnica

 Dragi  Prijatelju,

Zašto  mi nisi nikad rekao da moram da cenim ono što imam? Neki put sam tako obesna, mislim da će sve večito trajati. Trebalo je da mi kažeš,

- Život je spirala, ne krug, ili uživaj u trenutku, ko zna kakav će biti sledeći.

Neki dan kao da proleti,  milion dogadjaja, obaveza, susreta, misliš tek je započeo, a noć se već bliži kraju. Ne znam zašto, ali kad mobitel zazvoni u noći, u kasne sate, uvek se uplašim, ne pomislim da je nešto prijatno. Zazvonio je noćas. Njen glas je bio drhtav, tih, kao izvinjavajući.

-Možeš li da dodješ, ujutro?

-Naravno! Gde si? Da li je sve u redu?

-U bolnici?

-Kojoj? Dolazim odmah.

-Neće te pustiti, sve je zatvoreno.

-Gde si? Dolazim.

Navlačim jednom rukom farmerke, drugom prevlačim češalj kroz kosu, grabim tašnu, guram novac u novčanik, skoro sam istrčala u papučama, vučem patike, sve se cipele ruše. Bacam pogled na razbacan krevet. Šta da ponesem? Grabim neke sokove. Ne mogu do kola. Panično zovem sve taksi stanice, mozak mi je zatajio ne mogu da se setim svih brojeva, niko se ne javlja.

Trčim na ulicu, nigde nikoga, polazim u pravcu bolnice. Taksi. Mašem rukom, juri dalje. Brzo koračam, a neka hladna ruka mi ščepala srce, pa usporava moj hod. Neki pijanci mi dobacuju na ulazu u Zemun. Jurim pored parka, skoro se saplićem na neke kante koje su razbacene u dvorištu kroz koje se provlačim. Znam da me neće pustiti u ovo doba u bolnicu, ali imam dobru višegodišnju praksu u provlačenju kroz ograde bolnica, preskakanju propisa i šuljanju do nekog dragog mi bolesnika.

Ulazim u hladno, sivo, dvorište. Beton. Nigde travčice. Ovde nikad neće doći proleće. Sunce ne može da se probije kroz hladnu visoku ogradu, cvet neće procvetati u ovom čemeru gde stanuje bol i tuga, ponekad, samo ponekad, navrati nada ili nestvarna želja.

Idem nekim pomoćnim stepenicama, provlačeći se kroz prozor koji je neko slomio pre više godina, ali srećom, nije zamenjeno staklo, stoji samo neki karton koji se lako pomera. Miris dezinfekcionih sretstava govori da se približavam cilju. Ruka mi podrhtava, strah me parališe. Onaj miris prodire u mene izaziva bolna sećanja, koči me, ne da mi da idem dalje. Zastajem, duboko dišem.

Dugi hodnici. Svi spavaju. Patike odzvanjaju kao da idem u drvenim cipelama., saplićem se o neku metalnu posudu, zvuk udara o zidove, odbija se o prozore, nestaje. Na prstima idem dalje.

Na cilju sam.

Sve je belo. Zašto bolnice imaju toliko beline?

Krevet. Posteljina. Bolesnici. Ona. Bleda leži, gleda nekud u daljinu.

Umorno mi se osmehuje. Mislim da sam ja bleda kao i sve okolo mene. Korak mi je sve sporiji. Nemam snage da pridjem

Bojim se

Plašim se istine koju nemam snage da prihvatim. Ne želim da je znam. Hoću da je odbacim daleko od sebe. Neću je.

Oči su joj ogromne. Lice umorno, plašljivo, pomireno sa sudbinom.

Pruža mi bez reči papir.

Čitam, ruka mi više ne drhti. A onaj bol u srcu koji je bio tup, postaje oštar, ponovo mi je zabijen nož .

Lažno se osmehujem, gušim suze u očima, stežem joj čvrsto ruku.

 Tu sam. Borba za život počinje!