Probudio ju je košmar sna.

Krik se oteo sa usana.

Pružene ruke u olujnoj noći kao da su htele nekog da zaštite.

Suze su zamutile oči.

Skočila je iz kreveta. Oluja je besnela. Valovi su se bacali na hridi, penili se, obrušavali. Huk mora i vetra mešao se čineći noć još mračnijom. Munja je zaparala, nebo, grom je udari negde na pučini. Daleko, a tako blizu.

Stiskala je belu spavaćicu, pokušavajući da prodre pogledom u tminu. Drhtala je, svaki grom je bio kao bič na njeno telo

Munje su osvetljavale bledo lice, usne stisnute u strahu, a oči, oči ogromne u strahu.

Zgrčena je pratila oluju, drhteći kao srna u šumi.

-Gde su?

Htela je da potrči, da poleti, da se baci u to more. Htela je da ih vidi.

U zoru  je njegov najbolji drug došao:

-Brodić se prevrnuo, stradao je.

Luda od bola, nesvesna svega od sebe samo je pružila ruke

-Dete?

Skrenuo je pogled, gledajući negde u pod samo je prošaputao.

-Oboje.