A te godine sam bash sve doziveo! Sa obe slomljene podkolenice i fiksatorima na njima, uz pomoc shtaka, hodao sam od Bubnja do Trosharine.  Ko zna koliko kilometara tu ima [pocetak i kraj grada] ali znam da su mi noge krvarile kao lude. Ko ga jebe, hodam, a ionako  ce me operisati ko zna josh koliko puta. Malo apsesola [valjda se tako zvala ta tekucina] dobro ocisti i dezinfikuje posle rupice na kozi kroz koje su prolazile sipkice. Bash sam prsao. Kuci nisam voleo da sedim jer je mama bila teshko obolela od raka, a ja sam bio pichka pa nisam mogao da je gledam u mukama. Zalio sam sto me i to nije potkacilo umesto nje, iz vishe razloga. Imao sam malog brata. Taj je i dovoljan. Eeee... Uveche je u Nish dolazio Krajcar! Ludi madjar, zvezdash, cimer iz vojne shkole. Njega sam mnogo voleo jer je bio moja sushta suprotnost. Bio je plav, ogroman, navijao za cigane, retko se bunio... Ama sve suprotno! A extra smo se slagali :D

Doshao Krajcar.

E, odmah je krenuo da kuka kako ce da napusti shkolu zbog neke devojke. Bolesnik, pa ostala je samo josh jedna godina. Prichali smo o svemu, kao navijeni, satima. Znao sam da je u shkolu doshao preko nekih veza jer su ga jurili neki dripci sa kojima je radio ranije neke sumnjive poslove. Elem, to bilo davno a ja jedan od retkih koji je znao. Ama, jeste Madjar on, ali su Madjari osam vekova jahali Hrvate, zato sam ih mnogo gotivio kao naciju. :D Pozvao sam neke "drugarice" i sredio da se vidimo u gradu. Krajcar je iz inata obukao crveni duks sa amblemom zvezde. Pizda :D Pomagao mi je da se krecem kroz grad, noge su me dovodile do ludila zbog bola. Glavna ulica je bila puna a u jednoj bashti su nas chekale drugarice. Pozvao sam ih ne da bi mi ulepshale veche nego da Krajcar ucuti o toj jebenoj devojci i napushtanju shkole pred sam kraj. Shkola je bila extra skupa ako napustish + Krajcar je bio odlichan. Chemu to? Eh... Ama konobar nije ni doneo pice, a Krajcar koji je svo vreme cutao je skochio sa stola. Izvadio je pare i bacio na sto... smejao se. Kao da je vreme stalo, mozak mi je radio sto na sat... Nece valjda?! Brate - rekao je - znas da te volim, ali sada moram kuci. Smejao sam se. Sedi, prichacemo... Ne. Samo se okrenuo i otishao. Bio sam besan. Zavalio sam se u stolicu da bih odmah skochio. Izvinio sam se drugaricama i jurnuo onako copav sa shtakama. Samo da mi ne pukne noga, samo da stignem do taxi-a... Mislim da sam tada iskoristio svaku psovku koje sam mogao da se setim....

Izashao sam iz taxi-a i video da su ulazna vrata kuce otvorna. Hodnik, sa desne strane moja soba, vrata... Otvorena. Krajcar nije tu. Torbe... Nema ih. Bila je subota, sutra treba majmun da se vrati u kasarnu... Seo sam na krevet i uzeo telefon. "Majmune, ako se ne vratish za 5min, jebacu ti sve cigansko!" - vrishtao sam, ali nisam mogao da nastavim jer je i on vikao... "Brate, ja se u kasarnu ne vracam jer sam zivot upoznao kuci, a ti se ljuti koliko hocesh. Na zeleznichkoj sam, u vozu. I znaj, ako se ne vidimo vishe, ti si moj brat i najjachi Grobar kojeg znam". Spustio je. Vishe ga nisam zvao.

Ludi Madjar. Stvarno je napustio shkolu u 4 god, ozenio se, dobio cerku. Srecan je. Godinama se nismo chuli ali... Nedavno me je neko zvao i lepo smo se isprichali... hehheehe "ajde sada, kada smo se isprichali o zdravlju i zivotu, reci mi sa kim pricham" rekoh...

Krajcar ovde, brate - bio je odgovor.