Lepo je kada si mali. Veliki crni oblak ti se chini kao izazov. :D

Nas trojica se zaista nismo razdvajali, samo smo menjali lokacije. Shkola, pa kod nekoga od nas, pa zajedno u shkolu. Eh, sony... Iznajmljivali smo ga i pichili po celu noc igrice, slushali riblju chorbu, ubijali crno vino... Jedan dan kod mene, sutra kod "x" a prekosutra kod "xx", i tako u krug. Medjutim, kod "xx" smo mnogo redje ishli jer je imao neke probleme, ali eto, najavio chovek da donesemo sony i da pichimo to veche...

Uzeo sam pare za uzinu, i rekao da idem kod "x" jer zivi u kraju, shatro da uchimo, "x" je rekao da dolazi kod mene, a uputili smo se kod "xx". Od para za uzinu kupili smo cigare, vino, grickalice neke i usput uzeli sony jer je gazda nama davao bez da trazi lichnu kartu i sl. gluposti. Pa najbolje mushterije! :D

Pichimo mi sony, sve ide kao po nekom pravilu... Tachno se zna shta klopamo, kada koja pesma, kada zajebavamo onog shto gubi... ali, dodje pola pet [ujutru]. Naravno, sony pichimo do popodne, pa trchimo u shkolu :D Medjutim, kao shto rekoh, ebenih 4:30h ujutru i "xx" kaze tihim glasom: Morate da odete. Naravno da ga nismo ni chuli, zeza se jer jakoooo loshe igra. Uh... 5h "xx" ponavlja vishe puta da moramo da odemo. Ma jebi se! 5:30h i "xx" ustaje, gasi sony i kaze: Zaista, morate da odete! Ali... gde? ne smemo ni kod "x" a ni kod mene. Mrtvi smo gladni, cigareta josh jedna ostala, u majicama smo a napolju je jako hladno... Koji kurac da radimo? Plache mi se. Izlazimo dok nas "xx" ispraca, sasvim smo sludjeni "x" i ja. "xx" se izvinjava, ali se ja okrecem i tresnem ga u lice. Dodajem: U shkolu bolje da ne dolazish. Blah... Nemamo pojma shta da radimo. Jebesh prazan stomak, nemamo cigarete. Odlazimo na kej, trljajuci ruke jer se bukvalno tresemo koliko je hladno. Isprosjachili smo koju cigaretu, pochinje obojici da bude muka... Ici cemo u shkolu da nadjemo praznu uchionicu pa da spavamo. Hehehehe... Zaista smo lepo odremali dok nas neki profa nije izbacio. Preziveli smo taj dan, nismo se svetili niti trazili razlog od "xx" zashto nas je izbacio, bez razloga.

Posle nedelju dana "xx" nije doshao u shkolu. Sledeci dan je doshao. Umro mu je otac. Izjavili smo mu saucheshce "x" i ja. Ubedjivao sam "x" da odemo da zapalimo svecu, ali me je ismejao. Rekao je da je dovoljno shto smo mu izjavli saucheshce, ubuduce je mrtav za nas. Tako je i bilo...

Srecem danas "xx". Dobar je momak, zaista. Bice od njega neshto. Razmishljao sam ovih godina... Setio sam se da ga je majka zvala pre nego shto je navalio da odemo, secam se da je bila smrknuta, ali sam mislio da je zbog galame. Ne. Nije nas "xx" izbacio zbog galame. Otac mu je bio srchani bolesnik i imao napad. Kasnije, mnogo kasnije sam saznao da su tik uz nash odlazak doshla kola hitne pomoci. "xx" je samo bio uplashen. Mnogo uplashen.

Bili smo deca koja nisu oprashtala i koja nisu mogla da razumeju. Bili smo...

A te godine sam bash sve doziveo! Sa obe slomljene podkolenice i fiksatorima na njima, uz pomoc shtaka, hodao sam od Bubnja do Trosharine.  Ko zna koliko kilometara tu ima [pocetak i kraj grada] ali znam da su mi noge krvarile kao lude. Ko ga jebe, hodam, a ionako  ce me operisati ko zna josh koliko puta. Malo apsesola [valjda se tako zvala ta tekucina] dobro ocisti i dezinfikuje posle rupice na kozi kroz koje su prolazile sipkice. Bash sam prsao. Kuci nisam voleo da sedim jer je mama bila teshko obolela od raka, a ja sam bio pichka pa nisam mogao da je gledam u mukama. Zalio sam sto me i to nije potkacilo umesto nje, iz vishe razloga. Imao sam malog brata. Taj je i dovoljan. Eeee... Uveche je u Nish dolazio Krajcar! Ludi madjar, zvezdash, cimer iz vojne shkole. Njega sam mnogo voleo jer je bio moja sushta suprotnost. Bio je plav, ogroman, navijao za cigane, retko se bunio... Ama sve suprotno! A extra smo se slagali :D

Doshao Krajcar.

E, odmah je krenuo da kuka kako ce da napusti shkolu zbog neke devojke. Bolesnik, pa ostala je samo josh jedna godina. Prichali smo o svemu, kao navijeni, satima. Znao sam da je u shkolu doshao preko nekih veza jer su ga jurili neki dripci sa kojima je radio ranije neke sumnjive poslove. Elem, to bilo davno a ja jedan od retkih koji je znao. Ama, jeste Madjar on, ali su Madjari osam vekova jahali Hrvate, zato sam ih mnogo gotivio kao naciju. :D Pozvao sam neke "drugarice" i sredio da se vidimo u gradu. Krajcar je iz inata obukao crveni duks sa amblemom zvezde. Pizda :D Pomagao mi je da se krecem kroz grad, noge su me dovodile do ludila zbog bola. Glavna ulica je bila puna a u jednoj bashti su nas chekale drugarice. Pozvao sam ih ne da bi mi ulepshale veche nego da Krajcar ucuti o toj jebenoj devojci i napushtanju shkole pred sam kraj. Shkola je bila extra skupa ako napustish + Krajcar je bio odlichan. Chemu to? Eh... Ama konobar nije ni doneo pice, a Krajcar koji je svo vreme cutao je skochio sa stola. Izvadio je pare i bacio na sto... smejao se. Kao da je vreme stalo, mozak mi je radio sto na sat... Nece valjda?! Brate - rekao je - znas da te volim, ali sada moram kuci. Smejao sam se. Sedi, prichacemo... Ne. Samo se okrenuo i otishao. Bio sam besan. Zavalio sam se u stolicu da bih odmah skochio. Izvinio sam se drugaricama i jurnuo onako copav sa shtakama. Samo da mi ne pukne noga, samo da stignem do taxi-a... Mislim da sam tada iskoristio svaku psovku koje sam mogao da se setim....

Izashao sam iz taxi-a i video da su ulazna vrata kuce otvorna. Hodnik, sa desne strane moja soba, vrata... Otvorena. Krajcar nije tu. Torbe... Nema ih. Bila je subota, sutra treba majmun da se vrati u kasarnu... Seo sam na krevet i uzeo telefon. "Majmune, ako se ne vratish za 5min, jebacu ti sve cigansko!" - vrishtao sam, ali nisam mogao da nastavim jer je i on vikao... "Brate, ja se u kasarnu ne vracam jer sam zivot upoznao kuci, a ti se ljuti koliko hocesh. Na zeleznichkoj sam, u vozu. I znaj, ako se ne vidimo vishe, ti si moj brat i najjachi Grobar kojeg znam". Spustio je. Vishe ga nisam zvao.

Ludi Madjar. Stvarno je napustio shkolu u 4 god, ozenio se, dobio cerku. Srecan je. Godinama se nismo chuli ali... Nedavno me je neko zvao i lepo smo se isprichali... hehheehe "ajde sada, kada smo se isprichali o zdravlju i zivotu, reci mi sa kim pricham" rekoh...

Krajcar ovde, brate - bio je odgovor.

Probudio sam se bez daha. Uzalud sam pokushavao, nikako nisam mogao da skrenem pogled sa plafona. Chuo sam glasove. Chuo se jauk i plach. Osetio sam neshto u ustima. Pobogu, to je neko crevo. Uplashio sam se i ishcupao ga. Osetio sam bombu u grlu. Krenuo sam da povracam. Boze, udavicu se u sopstvenom sranju, pa ja ne mogu da pomerim glavu u stranu. Gushim se. Chujem glasove, neko me pomera. Dok me san obuzima, naprezem svoj um, vidim da sam iz utrobe izbacio neshto shto bih opisao kao "mulj zelene boje". Onesvestio sam se.

17 dana posle.

Budim se. Nisam sanjao. Pokusavam da odredim gde sam. Tiho je i mrachno. OK. Polako. Venecijaneri - to sam prvo video - spushteni su. Prozori su isuvishe mali, dakle, na nekom potkrovlju sam. Kreveti... Nisam sam. Ali ako nekoga i ima u tim krevetima - cute. Chudan neki mir? Ne osecam bol. Pokushavam da se ohrabrim da pogledam svoje telo. Ok. Nisam pokriven charshavom. Hm... iz stomaka mi izlaze neka plastichna creva. Jbote, koji trip. Pomeram glavu u stranu i vidim nesto sto lici na kesu na kraju creva. Mora da sam imao unutrashnje krvarenje. Noge? Boze, ja ne osecam noge, a ispod stomaka ih nema. Pokushavam da protrljam oci ali ne osecam ni ruke. Zaspao sam.

Budim se. Secam se. Osmeh mi se vraca, vidim noge. Okachene su kao prasetu. Pokushavam da se nasmejem. Moje noge vise na nekoj zici, jedna noga nema kozu i krv kaplje u nekoj posudi. kao kap kishe, chuje se: pljas, pljas... Zaspao sam.

Budim se. Umoran sam. Zedan sam kao zemlja. Nemam predstavu o vremenu, niti ikakvu orijentaciju. Vidim bocu za infuziju. Chuje se shum. Neka plavusha u belom se osmehuje. Pokushavam da uzvratim bezuspeshno... Vode... Ona me gleda. VODEEEEEEEEEE!!! Urlam. Ne chuje me. Aman, umrecu, jezik mi je natekao, daj mi vodeeeeeeeeee! Plavusha se naginje, kao da me ne chuje a ja urlam. Zedan si? - pita. Pobednichki osmeh. Klimam glavom. "Ne, nesmem da ti dam vodu, dobijas dovoljno technosti u venu" rekla je sasvim mirno, okrenula se i nestala. Nisam imao vremena da se saberem. Ubicu je. Ubicu je! Zaspao sam.

3 meseca kasnije.

Nisam vishe u jebenoj shok sobi. Iako su me vishe puta klali, jachi sam iz dana u dan. Dok kaze da cu biti isti "kao pre". Ovde je totalna zajebancija. Iako ne ustajem iz kreveta, svi u sobi su mladi vojnici koje zajebavam bez prestanka. Drag sam im, ne ljute se. Mladji sam od svih, a nisam ni vojnik no pitomac. Jebem najvishe muslimane. Opa, novi u sobi. Odakle si rodjo? pitam. Ovaj ne skida osmeh sa lica. Gotivac neki. Iz Novog Pazara - kaze. Kako se zoves? pitam. Adnan! predstavlja se i rukuje sa svima. Jbga, pruzicu mu ruku. Adnane, ti si musliman? pitam ga drsko. Jesam - kaze zbunjen. A je l' vi muslimani drkate, reci mi iskreno?! Odgovara postidjen, ali pokushava da izgleda odluchan: Da, pa zar to ne radite i vi? Svi se smeju jer su isto proshli kada su doshli u 206ici u kojoj sam se odomacio. Pa, bratko, - pocheh sa osmehom - poshto si nov, nisi operisan, bices sa nama neko vreme.... Reci mi, koliko trazis "za ruke" da nas obradjujes dok ne odes pod noz? Prasak. Svi urlaju jer se Adnan izgubio. Izgledao je kao dete kojem skinu gace pred masom ljudi. Nasmejao se i rekao: Ti se ne kreces, za tebe besplatno. Okrenuo se da pospremi svoj krevet. Hehehe... Dobar je. Zgotivio sam ga iako je muslidza.

7 dana kasnije

Lezim. I da hocu, da ustanem ne mogu :D Slusham neke balade nda diskmenu. Ljushtim narandzu i bacim pogled na Adnana. On je moja muza. Po ceo dan se smeju ostali koliko ga zajebavam. Grozan sam. Adnane? Hocesh narandzu? Osmeh. Da... Ogulji mi jednu... hehehe mamu ti balijsku, drzi pa GULjI sam. Dobar je skroz Adnan.  Malo sam nervozan taj dan jer sam gadjao sestru improvizovanom pikslom zato sto je digla frku kada sam joj rekao da cu se baciti kroz prozor ako budu opet uterali invalidska kolica da ih "vozim". Par dana ranije u nekoj od soba je doshao neki "slavan" rukometash Mandic i bash smo se zgotivili. Bio je zajebant 100% i nimalo napucan. Dolazio je kod mene da igramo karte i uglavnom smo igrali zajedno [tablici u parove].

Vreme kao da je stalo. Sestra dolazi da me "kupa" u krevetu. Sramota. Plakao sam svaki put kada dodje da me brishe. Boze, ja sam mushkarac, Srbin! Mandic me ubedjivao da uzmem ta kolica da me vozi do kantine. Nekako sam se slomio posle par dana jer on nije izlazio iz jebena kolica. Zajebavao me kako moze da vozi na "dva tochka" i slichne gluposti, samo da me odobrovolji. Adnan je, razume se, bio stalno sa nama. Extra ekipa. Moja familija mi donosila sve obroke pa nisam barem morao da jedem ona sranja. Dao sam Adnanu da pojede moje omiljeno jelo "ajvar i jaja" a ja sam krkao kobaje. Odushevio se musli. Prvi put u zivotu je jeo ajvar. :D Ima i dobrih muslidza. Nisu svi zadrti, jebo ih Alah.

proshao josh koji dan....

Doshla je doktorka. Nosi neke kesurine i staje ispred mene. Ja po ceo dan ne izlazim iz kolica. "Divljam" po celoj bolnici... a i shire! Kaze: drzi ovo [kese], navuci na noge, ulepi flasterom da se ne nakvase fiksatori, pa na kupanje... Uh, kako cu? Proslo je mnoooogo vremena i najzad kupanje!!! Kosu sam prao i ranije nad lavabo^om ali... KUPANjE!!!! Gde je sreci kraj? Brze bolje sam namontirao kese preko gvozdjurije i slepio kod kolena. Dobro je da su samo podkolenice popucale. Ali... kako sada? Vrata od kupatila su isuvishe tesna da prodju kolica. Uh, mamu mu... Doshli su Adnan i rukometash u sobu a ja besan kao... Shta bilo mali? Ivana nije htela da ^da? smeju se. Ma jebes Ivanu, extra je sestra, mlada, napucana... Ama da se kupam bre! Poceli su da se smeju jer nisam vishe ni pazio sta lupetam. Adnan reche: Ajde, skini se go, znam kako cemo. Oke, skinuo sam se, sta sada? hehhehe Jaoooooooooo... Adnan me je uzeo u ruke onako golog i poneo u kupatilo. Smrshao sam kao pakistanac pa i nije bilo teshko. Mandic je poneo peshkire i shampon. Kroz hodnik su svi dobacivali, a ja se samo cerio.... bio sam srecan. Kupatilo je u stvari mali uzas, tu je kada za nepokretne, jedna plocha sa udubljenjem... Uh, kao za pokojne. Stavili su stolicu, pa sam seo. Poceli su da me prskaju, Adnan mi je prao kosu... Osecaj te vode se ne zaboravlja. Posle toliko vremena... Pochelo je da mi se vrti u glavi ali nisam zeleo da prestane. Zajebavali se ova dva kretena, slikali me dok me prali... Pomislio sam: Boze, kako sam nakazan, da li bih ja bio chovek i mogao da budem ovakav kao Adnan i Mandic? Da perem nekog debila koji je lesh u svakom smislu, da mu vracam potrebu za zivotom samo zato sto sam... ChOVEK...

Mandic je uzeo jednu moju sliku, rekao je da je potpishem, i vishe se nikada nismo videli.

Adnan je dolazio na "piletinu i ajvar" par puta, i dobijao obavezno "teglu ajvara" za srecan  put. Redovno smo se chuli dugo vremena , ali vishe nismo u kontaktu sticajem okolnosti.

Oporavio sam se posle 2 god zivota po bolnicama i desetak operacija. Mnogo je lako navici se na bol, na tugu... Gotovo da nema teze stvar od one koje navodno rodjenjem stichemo.... Najteze je biti covek...