Nekada sam, posmatrajući svet oko sebe, pomišljala da ja TO neću ili ne bih nikada. Činilo mi se da svet počinje i završava se u mom umu, mojim očima, na mojim dlanovima sve dok osluškujem impulse života bez granica. Činilo mi se da je tako lako seći. Sebe saseći. Razbacivala sam se emocijama kao žitom bačenim dživdžanima. I nahranila mnoge dok je moj stomak zavijao tužne note netalentovanih svirača za posmrtne marševe.
Probudim se ovih dana s reskim ubodom koji precizno pronadje osetljivo mesto pod levim rebrom, pa malo ka sredini, gde moj Solarni prsten žeže kao u sred prašnjavog letnjeg podneva. Pogledam duboko u svoje naprečac širom otvorene oči i vidim mnogo toga što sam mislila da ja ne bih, ne bih nikada. A evo me.. gora od najgore ispričane priče, prkosna svakom zdravorazumskom savetu "iskusnih" sapatnika. Uronim u sebe halapljivo gutajući mehuriće sreće u plavoj vodi koja me mastiljavo pokriva i puštam da me ponese, bez opiranja, jer opirati se je za davljenike. A ja umem i uzvodno da plivam kada moram. Zašto teglim tudje balvane?! Možda mi treba pomoć oftamologa..
Ne bojim se starenja, ne brinu me novonastale situacije u kojima sam po reakcijama za sebe i ubica i samoubica, neočekivano pitoma za divljinu koja me okružuje, ne izgubim se u pravcu.. samo me začudi blizina zacrtanog cilja i sasvim šareno prostranstvo koje se pred njim talasa, pa nesigurno odmeravam korake. Jesam li ja spremna za iskorak, za trokorak u začarani krug kontra ženske sudbine? Kako je moguće da i posle svega ja zastanem, sasvim jasno osmotrim izranjavana stopala, i uprkos žuljevima ne odustajem od kretanja? Jesam li se pozdravila sa razumom, ili je on odavno od mene digao ruke?
Možda je to slabost? Možda je to zrelost?
Možda sam s godinama napredovala?
Nazadovala? Naprala se? isprala?
Drvo i samopomoć u trenucima (pomalo) svedenih računa.