Drvo još malo o jeseni
13/10/2007






Ne sećam se da me je Miholjdan ikada ovako smlatio..  Meni se spava, meni se jede.. meni se..  Sve nešto lenjo i  budibogsnama udobno, razmaženo i podatno. Da zamiriše i da ugreje. Kada mi se sezonski otimaju boje silno želim da ih grljenjem odsanjam. Da ih umočim u med..
Zatvorila sam kišobran, odavno, jer tako mokra od oblaka pod kojim raspevavam zgusnute snove zabludelom maštom pronalazim rasute barice u kojima se smrznutim prstima najlepše crtaju i suze i ribe.
I nestaju obrisi ljudi s razmazanim osmehom.. kao mehurići.
I sve se pretvori u lišće razigrano vetrom..
koje pada da ušuška priče koje porastu tek kada se okače o klin, dok na prozorima, monotono, kaplju senke.
Objavio DRVO u 08:16 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar