bejahu to neke godine, kad se ni za leba nije imalo, nego se vadilo i odšivalo, preturalo po kantama i pilićarilo po buvljacima. lude neke godine, kreativne i interesantne. – kaže ekser, a ja samo da se nadovežem:

Sačekam prvi sumrak, pa hrabro dodjem na Zelenjak, da kod onih neobrijanih pazarim kriomice omanju kesu duvana, pa da mi Bisa noćom zavija cigare i za sutra, jer sâm nikad to ne naučih, a mašinica za motanje beše mi mislena imenica, tj. preskupa. A na tri tezge samo dva prodavca, pa se primakoh onom manje sumnjivom a više neobrijanom, tj. onome koji je uverljivije i bosanskije cedio: „čist ercegovački duvan, vidjaj robe, vidjaj doživljaja, samo dva miliona – kesa četvrt kile...“ I umetnički rasteže onaj duvan, po čitav metar u visinu, a meni oči ovolike, a srce tuče, oću d’umrem od jedne pušačke apstinencije.

I uzeh medju smrznute prste onaj duvan, malo ga protrljah i omirisah: stvarno, miriše, u tri lepe pi*z*de materine, ajoj... što sam bio srećne ruke, eto, mislim se, i bog me mučenog pogledao i platim, pa onu kesu zveknem u nedra, pa tutanj, mačjim skokovima, pravac u našu Krnjaču, u naša govna.

A Bisa me čeka na vratima, ušetala se, pocupkuje... već tri sata ni ona nije zapalila, vidim nikotinska kriza i nju dobro uzdrmala... a onda vešto mota prvu, pa drugu cigaretu, pa treću... I hitro pripaljujem najpre njoj, pa sebi, a ona kašlje, zacenila se, ja je tučem po ledjima, a ona krklja, guši se, zelena u licu... A nakon prvog dima shvatam i ja da je to, što upravo pušimo, il’ naparfemisani sitno seckani kupus, il’ paprati travke i šaš. Na kraju, složismo se da je u kesi ipak samo dobro namirisan materijal kojim se pune jogi dušeci, il’ neko drugo govno što se u madrace meće i da ni D od duvana u tome nema i da smo prevareni, oljačkani, i da čovek ne može danas verovati nikom, pa ni... Puste devedesete!

A jel’ vam nisam pričao da moja Kineskinja puši meki Fast? Nisam? Dobro, sutra ću nešto o tome...