unutrasnji mehanizam paranormalnih aktivnosti

Када нам се чини и да је обичан корак-велики корак за човечанство, видимо себе у штиву бесмртних. Долазимо на свет без одеће и одлазимо без ичега, према томе, како је лепо оставити нешто... Отуда велика гужва у проласку и одласку, а најгори су они који стоје у пролазу. Даље само смрт загледа се у очи путницима који преносе живот... Није то био осећај сигурности, спознање да ђе се срести са свим тим ликовима на насловној старани бандере или улазних врата зграде, причвршћен лепљивом траком, ал неки осећај мира сигурно јесте. Човечуљак је идаље тражио кључ. Помишљао је да ће морати да обија своју канцеларију, тачније шалтерски собичак са плафоном зеленим од буђи, црвеном корпом у углу која је скупљала кишницу, са стаклом умуљаним од дахтања људи и њихових масних прстију. Имо је лепо свој посао шалтерскг службеника, свој станчић, фотељу, фрижидер и кабловску, коју су му због неплаћања искључили прошле године. Имао је он и један задатак, мисију на уму. Одгурнуо је са стола јучерашње читуље и узео дневне новине...сето се своје клијентеле од пре коју годину..зар је већ толико прошло!? Још само неколицина, број од неколико стотина са зарезима не више од оних који небрајају ожалошћене...још само ти људи па онда...онда ће и себи спремити читуљу, јер веђ толике отпрема за Армагедон, па и себе. У том другом, очишћеном свету и Јуда ће бити другачији..и Сотона..па и Он сам. Шалтерски собичак се осећао на сумпор.