I šta dalje? Kolotečina ili čekanje da se desi nešto ključno. Kolotečina ili periodi mirnog predgradskog života. Viđam se sa ljudima, nije da se ne viđam. Nekada sam bila isfrustirana u danima totalne asocijalnosti. Sada mi je potrebno malo osame. Nije da ne cenim potrebu ljudi da budu u mom društvu, verovatno zbog mog neodoljivog smisla za humor. Ali radije bih ostala kući. Zurila u ekran. Televizija je govno. Posle pet, šest sati zurenja u isti i nekoliko praznih kesica čipsa ostaje osećaj ispraznosti i frustracije. Trenutno pokušavam da prevaziđem svoju zavisnost od interneta. Ironično, metodu za odvikavanje sam googlovala. Posetila sam nekoliko yahoo questions stranica. Ništa što već nisam znala.

S vremena na vreme pozove me po koja prijateljica koju dugo nisam videla. Pita šta ima novo. Ne znam šta bih joj rekla. Uglavnom slažem ili pomenem neku pseudo novost kojoj je davno istekao rok trajanja. Kačim se na facebook (sada bivši) i proveravam predvidive i izlizane statuse ljudi koje još uvek nisam obrisala iz prijatelja. Mada s vremena na vreme imam običaj da organizujem temeljne čistke i brišem ljude koji su mi ili dosadni ili me smaraju sa raznoraznim privatnim porukama i zahtevima za aplikacije. Facebook je govno.

U slobodno vreme koga imam na pretek zbog nedavne odluke za samoeksploracijom ne radim ništa značajno, čak ni produktivno. Knjige su postale veliki napor, pisanje zahteva inspiraciju ili bar povremeni izlet van sobe sa kompjuterom. Jedina stvar u kojoj sam dosledna i konzistentna je postalo crtanje. Dvaput do triput nedeljno odem na drugi kraj grada i po četiri sata obigravam oko štafelaja. Žena koja me podučava ima zanimljive poglede na život i tera me da pijem cikoriju. Cigare su najstrože zabranjene, tako da uglavnom moram da savladjujem svoju nikotinsku potrebu preko pet sati, ali verujem da su moja pluća zahvalna na tome.

Dani su prožeti nervozom i stalnim odlascima u klozet. Osoba koju najviše viđam je moj sadašnji  (neću upotrebiti izraz  dečko). Uprkos njegovim napadima hroničnog umora , uspevamo da konzumiramo našu mladalačku vezu. U međupauzama gledamo horor komedije koje su naravno njegov primarni izbor  dok tek ponekad uspem da ga nagovorim da proučavamo gej orijentisanu filmografiju Greg Arakija. Čovek je neviđeno strpljiv za jednog metalca. Rispekt.

Prestala sam nedavno sa nepotrebnim unošenjem masne hrane, zahvaljujući mojoj predprijemnoj nervozi. Ipak s vremena na vreme razmišljam o sočnoj pljeski sa sirom, paradajzom i senfom. Osim što sam neopisivi hedonista što se hrane tiče, volim  s vremena na vreme da sebe udostojim nekim dobrim pornićarskim filmom. A kombinacija ta dva nikako ne može da omane.

Ergo, dani prolaze, kobni 31. avgust se bliži, ja razmišljam o tome da li na fakultetu primenjenih umetnosti postoji pristojan klozet koji  ću moći da obiđem pre prijemnog ispita.

Rizn nambr 1.

Moja soba je toliko mala da redovno zakačim čašu punu boja i preturim je na pod. U bradu izgovorim pokoju psovku i na brzaka bacim štrokavu krpu preko mrlje na tepihu. Šare su se stopile sa uljanim bojama. Prostor je toliko skučen da ne mogu da se okrenem oko svoje ose, a da dupetom ne okrznem neki deo nameštaja. Doduše, ni moja pozadina nije skromnih dimenzija. Poenta je u tome da...je moj radni prostor ekvivalent mom životu. Uzano, zagušljivo, gotovo nepostojeće. Potrebna mi je promena perspektive.

Rizn nambr 2.

Pre nekog vremena mi je bratičina dala svoje zlatne ribice na čuvanje. Koliko trauma mogu da izazovu te male ljigave životinjice. Te vadi ih, te peri akvarijum, te vrati ih u vodu. I u celom tom procesu održavanja glupavih reptila u životu bar jedan mora da ugine. Imala sam ih desetak dana, ali će posledice koje su ostavile na moju krhku psihu biti tu do kraja života. Isto je i sa mojim poimanjem ljubavi i veza. Sve je to labilno i kilavo u pičku materinu. Čas ga vidiš, čas ga ne vidiš. Jedan trenutak je tu, izgleda fino,sjaji se u akvarijumu, a već drugog se koprca i bori za život u plastičnoj mrežici. U svakom slučaju, posledice koje ostaju su čvršće i dugotrajnije od pite koju pravi moja keva.

Rizn nambr 3.  (Veri šort vržn)

Uglavnom bih sebe okarakterisala kao ljubitelja menstruacije. Okitila bih prethodnu izjavu rečima Sare Silverman: ...'cause I do a lot of fuckin (smiles)'. Hromoni su ipak najveći prijatelj i najveći neprijatelj svake žene. Ne bih dalje elaborirala, čitateljke će sasvim dobro znati o čemu pričam.

(Elaborejšn maskjulin) Oćeš, a nemoš'.

Rizn nambr 4.

Taman se spremim za grad, dan je lep, temperatura sasvim solidna, ja u mojim čistim farmerkama.  Spremna da na nove seksualne poduhvate. O, šta bi moglo da krene po zlu? Ignorišem blagu nesvesticu i mantanje u glavi kada pogledam ulevo. Pešačim jebenih pet kilometara do njegove kuće, nema veze, mislim, isplatiće se. Neće me sprečiti ni ovaj hronični kašalj koji trpim već dva dana. Neka ga ,neka guta šlajm. Ipak, ljubav je to. Dolazim, a on me pita: Draga šta ti je? Nešto si se zarumenela. Otrčavam pred ogledalo, dodirujem lice, kašljem sline na komodu koja se našla u blizini. Vratih se u sobu, i zatražih lekove za temperaturu. Mislim da mi nikada nije bilo teže da odbijem polugolog muškarca sa kondomom u ruci.

"Ako uzmete kopiju Biblije i ostavite je na kiši i vetru, papir na kome su ispisane reči će se raspasti, a reči će nestati. Naša biblija jesu vetar i kiša."_{Reči jedne Indijanke}

Danas se uhvatih u raspravu sa sobom o pojmu karme i beneficijama verovanja u istu.Za neupućene, glavna stvar  se vrti oko sledećeg: Šta god da uradiš ,dobro ili loše , vratiće ti se tri puta toliko. Ovo mi se učini jako poznato u prisetih se nekih studija koje sam radila u mlađim danima povezanih sa Paganskom religijom ili onim što bi anglo-saksonci nazvali Wicca. Stoga citiram sledeći pasus:"The Rule of Three (also Three-fold Law or Law of Return) is a religious tenet held by some Wiccans. It states that whatever energy a person puts out into the world, be it positive or negative, will be returned to that person three times. Some subscribe to a variant of this law in which return is not necessarily threefold." )pasus bi u neku ruku izgubio svoje značenje ako bih pokušala da ga prevedem na srpski, pa  ko zna, zna)
U celom tom procesu brainstorming-a koji se odvijao u mojoj glavi, razmišljala sam o posledicama svojih postupaka. Pokušah čak da se setim koliko puta sam na svojoj koži iskusila pravilo karme. Preko nekih nepravilnosti nikako nisam mogla da pređem. Ergo, ako nama neko učini zlo iz nehata ili iz pokušaja da opravda bol koji nosi u sebi da li se pravilo karme odnosi na njega? Činjenica je da ljudi koji imaju određene emotivne dileme ne mogu percipirati svet na pravi način (ako tako nešto postoji) i sebe samo još dublje zakopavaju u ciklusu loše karme. Ovo je samo pretpostavka u koju iskreno ne verujem, jer pre svega smatram da je ciklus sam po sebi jedna ogromna varijabla. Kao otkucaji srca na sonogramu, ciklus ide gore dole. Da li je moguće da se ne nalazi pod uticajem našeg delanja već funkcioniše sam po sebi kao univerzum, apsolut i to proizvoljno bez nekog posebnog razloga?

Da li smo zatvoreni u mehanizmu ustaljenih jednačina previše komleksnih i simultanih za našu svest? Ako je tako koliko nepoznatih nas deli od života, smrti, sreće? Koji su šanse da ubodemo dobitnu kombinaciju na karmičkoj lutriji?

Koliko smo blizu toga da počnemo da kontrolišemo karte koje ćemo dobiti. Možemo li zameniti špil mehaničkim. I kolika će biti cena zajebavanja sa prirodom?

Jebo me Bodrijar! :(

Vetar pomera zavese, podiže prašinu sa televizora. Osvanuo je još jedan dan nalik prethodnom. Ja i dalje čekam. Sve je ostalo isto.  Imam osećaj da se neka priča, baš sada, u ovom trenutku, privodi kraju. Smeh. Ne verujem u happy end-ove. There's no such thing.

Stvarno bi trebalo da usisam sobu ovih dana. Tepih je u celosti prekriven mojim dlakama i mrvama. Opušci su svuda samo ne tamo gde bi trebalo da budu. Dve gitare koje sam skupo platila ornamentalnog su karaktera i imaju za svrhu skupljanje prašine u sobi. Po stolu papiri, recepti od silnih lekova i prazne paklice Camel-a. Kada bolje razmislim, nijedan predmet u mojoj sobi se ne koristi za ono čemu je namenjen. Odeću, ešarpe i silne torbe držim po krevetu, podu i stolicama. U ormane guram još uvek neisplaćene tomove Bukovskog i masni pribor za slikanje. (Ovom prilikom pozdravljam dragog i uviđajnog Peđu Trifunovića koji mi daje knjige na kredit.) Statuete od gline, koje sam svojevremeno pravila, krnje se i raspadaju u uglu sobe. Zavese smrdljaju na duvan. Keva mi zvoca zbog nereda, danonoćno. Dosad mi je pošlo za rukom da se izgovaram na neku vrstu kreativnog haosa. -Balans, mama-rekoh.Sve je u balansu. -Da li si svesna do kakve kosmičke katasrofe bi došlo kada moja soba ne bi bila u neredu s vremena na vreme? Kolutanje očima, praćeno je lupnjavom vrata. Victoria.

Pripitomila sam tri pauka. Zovu se Oskar, Ćufta i Šmele. Čufta je moj najdeblji pauk. Posle dosta vremena provedenog u pomnom posmatranju mojih mezimaca zaključila sam da je Ćufta u grešnoj zajednici sa Oskarom. Ha! Mislila je da neću saznati. Prosula mi je neku priču o bezgrešnom začeću pre neko veče. Naravno, nisam joj poverovala. Ali ipak, dozvolila sam joj da ostane sa svojim porodom ispod stočića za Tv. Čak sam se ponudila da venčam nju i Oskara. Odbila je pod izgovorom da je evangelista. -Razumem-rekoh. Nisam htela da se dalje namećem. Bila sam krajnje uvređena. Šmele je najmanji po veličini. Nazvala sam ga tako da ne bi imao kompleks niže vrednosti kad poraste. Jedno vreme sam mu često čitala Ničea, ali sam prestala kada je na svoju ruku odlučio da pobije sve bubašvabe u mojoj sobi.

Počela sam ponovo da gotivim noć. Izbegnem popodnevnu gužvu i vreme odmora za ostarelog babu i staramajku i pobegnem negde vani. Obično se vratim oko 2 ujutru. Ne palim svetlo. Šutnem krš i sve što mi se nađe na putu, izvalim se na nenamešten krevet i zurim u mrak neko vreme. Spavanje više i nije toliko zanimljivo. Oko četiri se temperatura spusti. Hladan vazduh ulazi u talasima kroz poluodškrinut prozor. U tom trenutku obično odgurnem jorgan sa sebe i ležim dok mi se ježi koža na nogama. Prstima prelazim preko kratkih dlačica i spopada me misao da ću to morati da obrijam ujutru. Kakva gnjavaža. Odradiću to za vreme doručka, onako na suvo. Ionako nemam ništa pametnije da radim. Leto je. Na četrdeset stepeni imperativ je sedeti u sobi i smrdljati ceo dan. Osim ako neko ne uđe. I natera me da pospremim .

-Uf...vruće ti je ovde. Aj, molim te, uključi taj jebeni erkondišn.

-E, jesi čula ovo? (zvuk gitare na razdrkanom pojačalu)
-Mmmm.....mislim da jesam....već nekih pet puta.