Pseudoblog - Carpe diem?

Stvarno bi trebalo da usisam sobu ovih dana. Tepih je u celosti prekriven mojim dlakama i mrvama. Opušci su svuda samo ne tamo gde bi trebalo da budu. Dve gitare koje sam skupo platila ornamentalnog su karaktera i imaju za svrhu skupljanje prašine u sobi. Po stolu papiri, recepti od silnih lekova i prazne paklice Camel-a. Kada bolje razmislim, nijedan predmet u mojoj sobi se ne koristi za ono čemu je namenjen. Odeću, ešarpe i silne torbe držim po krevetu, podu i stolicama. U ormane guram još uvek neisplaćene tomove Bukovskog i masni pribor za slikanje. (Ovom prilikom pozdravljam dragog i uviđajnog Peđu Trifunovića koji mi daje knjige na kredit.) Statuete od gline, koje sam svojevremeno pravila, krnje se i raspadaju u uglu sobe. Zavese smrdljaju na duvan. Keva mi zvoca zbog nereda, danonoćno. Dosad mi je pošlo za rukom da se izgovaram na neku vrstu kreativnog haosa. -Balans, mama-rekoh.Sve je u balansu. -Da li si svesna do kakve kosmičke katasrofe bi došlo kada moja soba ne bi bila u neredu s vremena na vreme? Kolutanje očima, praćeno je lupnjavom vrata. Victoria.

Pripitomila sam tri pauka. Zovu se Oskar, Ćufta i Šmele. Čufta je moj najdeblji pauk. Posle dosta vremena provedenog u pomnom posmatranju mojih mezimaca zaključila sam da je Ćufta u grešnoj zajednici sa Oskarom. Ha! Mislila je da neću saznati. Prosula mi je neku priču o bezgrešnom začeću pre neko veče. Naravno, nisam joj poverovala. Ali ipak, dozvolila sam joj da ostane sa svojim porodom ispod stočića za Tv. Čak sam se ponudila da venčam nju i Oskara. Odbila je pod izgovorom da je evangelista. -Razumem-rekoh. Nisam htela da se dalje namećem. Bila sam krajnje uvređena. Šmele je najmanji po veličini. Nazvala sam ga tako da ne bi imao kompleks niže vrednosti kad poraste. Jedno vreme sam mu često čitala Ničea, ali sam prestala kada je na svoju ruku odlučio da pobije sve bubašvabe u mojoj sobi.

Počela sam ponovo da gotivim noć. Izbegnem popodnevnu gužvu i vreme odmora za ostarelog babu i staramajku i pobegnem negde vani. Obično se vratim oko 2 ujutru. Ne palim svetlo. Šutnem krš i sve što mi se nađe na putu, izvalim se na nenamešten krevet i zurim u mrak neko vreme. Spavanje više i nije toliko zanimljivo. Oko četiri se temperatura spusti. Hladan vazduh ulazi u talasima kroz poluodškrinut prozor. U tom trenutku obično odgurnem jorgan sa sebe i ležim dok mi se ježi koža na nogama. Prstima prelazim preko kratkih dlačica i spopada me misao da ću to morati da obrijam ujutru. Kakva gnjavaža. Odradiću to za vreme doručka, onako na suvo. Ionako nemam ništa pametnije da radim. Leto je. Na četrdeset stepeni imperativ je sedeti u sobi i smrdljati ceo dan. Osim ako neko ne uđe. I natera me da pospremim .