Moj najveći greh je to što uvek želim ono što je tuđe. Sudeći po meni...trava je uvek zelenija negde drugde. Njena kosa lepša. Njegova devojka pametnija. S vremena na vreme, periodično, se zakopam u ličnim sumnjama, samosažaljenju i ogorčenosti. Moje umetničke sklonosti postaju neupotrebljive, a dosada neizbežna. Uzeli su mi moje čedo. Moje artsy-hopegiving-čedo. Ne želim realističnu decu jer nikada neće biti prava personifikacija mene. Moja umetnost, s druge strane, je ono što me održava u nadi da ipak nisam protraćila veći deo svoje suvoparne egzistencije. I kuda ova priča ide? Sigurno ne u nekom konkretnom, mindblowing pravcu.Sada bih volela da svoj hejt usmerim negde ali to ne bi bilo ispravno. Čak i ventil nije dovoljan ventil. A ja se zakopavam u generičkom preispitivanju koje ce se pokazati kao potpuni promašaj.
Mogla bih da trubim naširoko o svojim egzistencijalnim problemima ali uzdržaću se i citirati druga koji je večeras u pabu naručio jednu jako posebnu pesmu: "Trying to keep up with you and I don't know if I can do it. I've said too much I haven't said enough."
Ne bih imala šta da kažem. Sve što bih rekla zvučalo bi suvišno i nepotrebno nekoliko sati kasnije kada bih ponovo čitala svoje zabeleške. Da, to često radim. Da, toliko sam nesigurna.
Ne bih imala šta da kažem. Sve što bih rekla zvučalo bi suvišno i nepotrebno nekoliko sati kasnije kada bih ponovo čitala svoje zabeleške. Da, to često radim. Da, toliko sam nesigurna.
Po�alji komentar