Paklica je tu, stavila sam je u džep.
Telefon, prekopotrebno globalističko sranjce, tu.
Kinta koje nema puno, u posebnoj pregradi u torbi.
Ok, to je valjda to.
Nabacim lažni osmeh preko ramena i krenem.
Dobar dan, kako ste?
Hvala, doviđenja.
Molim, izvol'te.

Idem.
Svi idu negde.
Moram i ja.

Kilometraža definitivno ne ubija potrebu.
Ostavljam te ali sam i dalje tu.

Kestenje je počelo da pada.
Pokupim dva, tri sa trotoara i stavim ih u džep.
Jedan po jedan.
Slažem ih po regalu.
Ljudi me pitaju: Koji će ti kurac sve to kestenje?
Ne znam šta da im kažem.
Volim kestenje, valjda,  volim jesen.
Da bih izbegla neprijatnu tišinu, uzmem jedan
i stavim ga u šaku sagovornika.

Pozdravljam se sa sobom.
Sa stvarima.
Da, da, vratiću se.
Da, da, ništa ne brini.
Jel imaš još onih mentol bombonica?
Idem, ali...uzeću jednu za put.