Neverni prijatelji
Povodom tridesetogodišnjice Brankove smrti objavio je zbornik Glas prijatelja, koji sačinjavaju pesme posvećene njegovom bratu. Veoma druželjubiv, plemenitog ponašanja Dragiša je sve Brankove privrženike i likom podsećao na brata, i kad su ga posećivali na radnom mestu, bilo mu je drago, pozivao na čast u Klubu Skupštine grada gde su uz kafu i koju čašicu pića obnavljali uspomene koje su mu često bila podloga za dalja istraživanja, i da ga smrt u leto 1993. godine nije pokosila verujem da bi napisao najbolju monografiju o bratovom životu i stradanju. "A stalno je odlagao pisanje - kaže njegova supruga Anđa - nije ni slutio koliko će brzo otići..."
Posebno mi je Dragiša isticao da su im zvaničnici zabranili da zahtevaju proširenje istrage obećavajući da će kad dođu "bolja vremena" to sve ponovo "ispitati" što se nije desilo.
Po Dragišinom kazivanju, razočarani Branko mu se jednom prilikom požalio na izvesne svoje zavidljive prijatelje: "Burazeru, ako ovako nastavim da pišem uz sve moguće pohvale kritike, bojim se da ću izgubiti svoje prijatelje. Jer, nažalost sa svakim mojih uspehom prijatelja je sve manje, a Salijerija više..." To nije bila njegova paranoja, pričao je Dragiša, i da nije mogao više da veruje ušima i očima kako su se prema Branku počeli ponašati takoreći do juče nerazdvojni neki zemljaci i prijatelji.
- Bilo je, to i u još nekim slučajevima kod onih koji su postigavši uspeh u javnosti na neki način štrčali, poput Branka, iznad naše letargične, učmale, birokratizovane sredine - rekao mi je Dragiša ne skrivajući svoje ogorčenje.
- Sećam se da je po povratku sa prijema u Skupštini grada, potpuno trezan, došao Branko kući, i pred nama, ukućanima, izražavajući svoju ljutnju bacio povelju i kovertu s novčanim iznosom, rekavši da mu to nije bilo potrebno, jer je tamo na svečanosti u Starom dvoru čuo svakojaka, glupa ogovaranja. Pri tim ružnim opadanjima bila je spominjana čak i ministarka za kulturu, koja je, doduše, veoma cenila njegovu poeziju i sa kojom je bio samo u srdačnom prijateljskom odnosu, ne padajući mu na pamet da je iskoristi u postelji, poput nekolicine naših poznatih umetnika. Da jeste, sigurno da bi poput tih "donžuana" odmah povoljno rešio stambeno i radno pitanje, a ne bi za to konkurisao u tri republike, i na kraju otišao u Zagreb.
Uzdrhtalog glasa Dragiša mi je poverio svoje iznenađenje kada mu je u zagrebačkom SUP-u, posle razgledanja isledničkgo dosijea, bilo zabranjeno da kopira fotografiju sa obešenim Brankom o nisku vrbovu granu u klečećem položaju kaj đubrišta. A tu istu fotografiju držao je na svom radnom stolu pesnik Zvonimir Golob koji je ranije pričao jednu verziju Tasi Mladenoviću, a potom 4. juna 1988. godine drugu želeći da obesnaži sumnje u pesnikovo samoubistvo.
- Taj modernistički pesnik, vajni Brankov prijatelj, na perfidan način pokušao je da ospori nove činjenice iznete u našoj štampi u vezi sa nasilnom smrću mog brata - pričao mi je Dragiša. - Kao tipičan sluga hrvatske političke vrhuške, on je preuzeo, posle skoro tri decenije, na sebe ulogu policijskog istražitelja iznoseći u svojim članicama neistine: da Brankov leš nije osvanuo na "smetlištu", da on nije visio na tankoj grani vrbe koju smo fotografisali nego na sasvim drugom, debljem stablu za koje, tobože, nismo znali, pa je čak negirao izjave komšija - svedoka povodom vike i zapomaganja žrtve te stravične noći.
Čitajući Golubov tekst objavljen u Vjesniku od 18. juna 1988. godine i poredeći njegove ranije izjave, svako će se uveriti u tačnost Dragišinih tvrdnji.
Bio trezan
Međutim, u drugom delu istog napisa Golob iznosi i činjenice koje idu u prilog sumnji o Brankovom smaknuću, jer on piše da je pesnik oko podneva došao u Klub književnika veoma raspoložen jer se u izdavačkom preduzeću Zora upravo dogovorio da uz pristojan honorar napiše veću studiju o književnom delu Tina Ujevića. "Bio je trijezan - ističe Golob - govorio da više ne pije, jer ne želi da alkohol odlučuje o njegovoj sudbini. Pružao je ruke životu, ne smeri... "Dalje, Golob tvrdi da se sa Brankom rastao oko 17. sati na Trgu Republike i da je on odbio njegovu ponudu da ga autom odveze kući rekavši da će radije prošetati.
Ksaverska noćna drama
Poslednju noć Branko je proveo u Kazališnoj kavani u Zagrebu
Saznali smo kasnije da je putem sreo nekog pijanca, kome ovde ne želim spomenuti ime, a ovaj ga je gotovo prisilio da s njim nešto popije" - završava Golob svoja sećanja opet nagoveštavajući izgovor za pesnikov kraj iste noći: "Za prvom čašom slijedila je druga, promenila su nekoliko lokala, oko 23 sata viđen je poslednji put u Kazališnoj kavani. zatim se uputio ka Ksaveru..."
Tajanstveni pijanac
Zanimljivo je da Golob skriva ime tog "pijanca", a i ne navodi otkud zna dalje Brankovo kretanje i ponašanje kada su se rastali pre više sati, osim ako ga nije tajno pratio kao policijski doušnik. Da je taj Golobov iskaz netačan, postoje druga izvornija svedočenja. A Dragiši je bilo sumnjivo i kasnije uklanjanje svedoka Brankove tragične noći, tako da je nestao čovek iz komšiluka koji je čuo zapomaganje dok je njegov sin tvrdio suprotno.
On je u vreme Brankove ksaverske drame bio još dete, govorio mi je Dragiša, pa je u to vreme sigurno spavao, a posle nekoliko decenija imao je obraza da bez stida sebe uteruje u laž tvrdeći da je te noći u Jandrićevoj ulici vladala tišina. A kako su poštovaoci Brankove poezije povremeno posećivali to kobno drvo - svedočanstvo i ostavljali cveće, hrvatske vlasti su ga, kažu, posekle "zbog starosti". Kao da mlada vrba ne može da opstane i čitav vek...
- Kako je moj brat bio prema roditeljima veoma pažljiv i iskren, ističe Dragiša, smatram da bi sigurno da je svojevoljno odlučio da sebi oduzme život, ostavio makar najkraću pismenu poruku. A o tome nije bilo nikakvog ni usmenog nagoveštaja, nego je od mene u to vreme tražio da mu hitno pošaljem još neka neophodna dokumenta radi zasnivanja radnog odnosa, što sam i učinio. Zar se ubija čovek koji pun elana radi na novoj zbirci pesama, dogovara se u izdavačkoj kući za studiju o Ujeviću, traži od kuće dokumenta? To je sve apsurdno...
Da je Dragiša u svojim razmatranja u pravu, uverio sam se koju nedelju ranije i lično razgovarajući s Brankom u Kazališnoj kavani, gde nije bilo ni nagoveštaja o suicidnoj nameri. Međutim, pored ostalog, ostalog mi je nejasno pitanje ko su bila ta dva Beograđanina, koji su, po kazivanju pesnikove gazdarice, te večeri posetili Branka i sa njima otišli iz Bjankijeve 11.
Tek nekoliko godina kasnije, najpotpuniju sliku Brankovog stradanja u tragičnoj noći dala je njegova prijateljica - pesnikinja Dobrila Nikolić. Ta lepuškasta, simpatična i inteligentna devojka, koja je Branka upoznala još za vreme studija u Beogradu, a viđala se sa njim boraveći kod svog vernika u Zagrebu, iako je bila ključni svedok, začudo, nije od istražitelja uopšte ni pozivana radi saslušanja. A čak kada se potom sama ponudila da svedoči o tragediji nadležni policijski, organi su je odbili. To nije za čuđenje jer je i Tasa Mladenović jasno ukazao na aljkavost i nemarnost prilikom istražnog postupka u slučaju Brankove nasilne smrti po odlasku u kafanu na zagrebačkoj periferiji.
Igrom životnih okolnosti, odsustvujući izvesno vreme izvan zemlje, jer je diplomirala na slavističkom odseku Univerziteta u Beču, Dobrila Nikolić živeći s porodicom u Velikoj Plani, javila se, najpre, pismom Brankovim roditeljima, ali kako joj nisu odgovorili, po svoj prilici misleći da će čuti još jednu novu verziju priče o sinovljevom nestanku, kao što se to već godinama dešavalo, ona se obratila poznaniku svog oca tasi Mladenoviću .
Taj susret e dogodio u Francuskoj 7, u redakciji Književnih novina, dok je Tasa upoznao Dobrilu sa Brankovim bratom. Nešto kasnije o značaju Dobrilinih kazivanja upozorio me je Dragiša, omogućivši joj da u nekoliko listova iznese svoju verziju događanja, a potom i susret sa mnom u Klubu Skupštine grada Beograda, gde sam zabeležio njene odgovore na moja pitanja. Bila je dosta zaokupljena svojim književnim ambicijama, objavila slabo zapažene zbirke pesama i dva kraća romana.
Dobrilina ispovest
Tada već razvedena Dobrila je bila ponosna na svoja dva sina, dok je sećajući se druženja sa Brankom isticala njihovo veliko prijateljstvo i žaljenje zbog njegove prerane smrti. Govoreći svoju ispovest bila je veoma nervozna, iznoseći događanja često nepovezana i repko reda, ali prilikom sledećih susreta ta u osnovi "rašomonska" priča na kraju dobijala je sve potpuniju i realniju verziju, a da bih to postigao bilo je potrebno da poput majstora za mozaik strpljivo postavljam raznobojne kamenčiće u uobličenu celinu što sam se trudio da postignem.
- Prvi put sam upoznala Branka oktobra 1959. godine u redakciji Književnih novina, kada sam došla kod književnika Tase Mladenovića da ga zamolim da pomogne uhapšenom mom ocu, svom ratnom drugu i zemljaku.
Krleža ga nije voleo
I Andrić i Crnjanski i Vladan Desnica bežali su iz Zagreba zbog Krleže
Od uzbuđenja zbog nedužnog očevog stradanja podrhtavale su mi ruke i umalo da mi ispadne tacna s kafom je priskočivši Branko pridržao, a potom smo zajedno išli u Rankovićev kabinete. Tamo se isprečio neki birokrata, a Branko je prekinuo njegova nagađanja zahtevajući da mi se izda dozvola za posetu ocu što je i učinjeno, seća se Dobrila Nikolić.
Branko je ne samo imenom, nego i pojavom, pogotovo svojim pričanjem privlačio pažnju, oduševljavao sve oko sebe. Bio je mudar i otresit, znao je uvek šta hoće. Doduše, znao je ponekad da napravi i neočekivani incident, da izaziva, ali kad prekardaši, umeo je i da se izvini.
Bio ljut na Daviča
Studirajući, najpre, istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu, stanovala sam u Vasinoj ulici, sprat više od karikaturiste Zuke Džumhura, gde me je Branko posećivao da bismo vodili razgovore o literaturi kao i u Bezistanu i Studentu u Balkanskoj ulici. Pričao mi je da je još od detinjstva bio pod presijom smrti gledajući stravičnu Ćele-kulu kao i tokom rata preklane Srbe, svoje zemljake. To ga je, kasnije, inspirisalo da razmišlja i piše o smrti dok je Branko bio sam okrenut životnim radostima.
Voleo je rodoljubivu poeziju koju je s velikim uspehom i sam pisao, dok je jednom vodio u Manasiju. Nisam kod njega nikad primetio da je toliko okupiran fenomenom smrti, kako to često pišu današnji kritičari, mada smo o toj temi ponekad razgovarali pominjući razna filozofska gledišta. Sećam se da je povodom moje primedbe da su razlozi dovoljni za život isti tako dovoljni i za smrt, Branko kratko odgovorio: "Bolje, preokreni tu misao".
Nije mi se dopalo to silno ogovaranje kad je Branko zasluženo dobio Oktobarsku nagradu, dok je posebno bio ozlojeđen na Daviča, koji mu je preko svojih pulena predočio da je nepoželjan u Beogradu. Slično mu je poručio i Krleža, kada se obreo u Zagrebu, videvši ga u hotelu Esplanada gde je najpre odseo, a mi smo se tamo družili.
On je Krležu cenio, isticao da je, iako samo sa vojnom školom, zahvaljujući radu, talentu i velikoj inteligenciji, svojim značajnim književnim delima pretekao mnoge naše najumnije ljude. Ali, ne verujem da je Brozov miljenik Krleža tako lepo mislio i o Branku jer nije trpeo darovite konkurente, pa su tako još ranije iz Zagreba morali otići i Andrić, i Crnjanski, dok ni Vladanu Desnici nije decenijama pružao šansu iako je veliki pisac, samo zato što je Srbin. Kako je Krleža, radi ćaskanja, voleo da svrati u Palas ili u Esplanadu, rado mu se Branko pridruživao i ponekad uspešno suprotstavljao prilikom rasprava o raznim pitanjima.
To se, izgleda, Krleži u početku i svidelo, ali jednom prilikom, kada je Branko u kritici prevršio meru, on ga je u mom prisustvu provocirao pitanjem: "Gospon' Branko, kad ćemo za Srbiju", Branko mu je odgovorio svojim pitanjem:" Šta ćete, vi, gospon' Krleža sa mnom u Srbiju?" "Pa, da je podijelimo" - glasio je Krležin ciničan odgovor. Ovim, očigledno pozleđen, ustajući od stola Branko mu je poručio: "Vama bi tamo pripalo samo neko zrnce peska ili koja letva koju možete poneti za Zagreb. Laku noć, gospon'Krleža!"
Da je Brankovo ubistvo krajnje neosnovano i bez valjanih dokaza proglašeno samoubistvom, doprineo je, po mišljenju Dobrile Nikolić, i njegov tobožnji prijatelj Petar Džadžić, koji se trudio da to postane tek pri kraju pesnikovog života kad je postigao veliki uspeh u poeziji. On je veoma pogrešio što je uz svoju studiju o Brankovoj poeziji objavio ono pismo njemu upućeno o neizmernoj ljubavi prema jednoj poznatoj ženi zbog koje je morao da pobegne iz Beograda. Bila sam prisutna sa našim društvom iz čistog zafrkavanja rekavši: "Peri Džadžiću će to moje pismo možda pomoći u ujdurmi koja se širi oko mene". I pri tome Branko se vragolasto osmehnuo uveren da će Džadžić i njegova okolina to ozbiljno shvatiti.
Priče o smrti
Ali, nažalost, to je sve uradio na sopstvenu štetu, jer nije mogao da predvidi tako brzi kraj. Tih dana u Beogradu neki zlonamernici su Branka unapred proglasili mrtvim, pričali u Bezistanu da se on ubio, a dok smo se mi smejali njemu nije bilo prijatno pa mi je rekao: "Možda će to i učiniti, a ovo rekla-kazala je uvertira..."
Upitana od Dragiše da li bi taj iskaz dala i novinarima Dobrila je potvrdila i dodala da je o svemu prethodno razgovarala i sa Tasom Mladenovićem, koja je u vezi sa novim saznanjima promenio svoj stav povodom Brankovog tragičnog slučaja. Takođe, Dobrila je Dragiši potvrdila da su tražena dokumenta poslata iz Beograda preporučeno poštom stigla na Brankovu adresu, dok se on iznenada odlučio da već sutradan, ujutro, sa njom brzim vozom krenu za Beograd želeći da završi još neke nezavršene poslove i vidi voljenog sinovca Gorana kao i ostale svoje najbliže.
- Trebalo je i ja tada da budem u Beogradu - nastavila je svoja sećanja Dobrila. - Zbog tog puta smo se poslednjeg dana Brankovog života 11. februara nekoliko puta susreli
Izučavao Brozovo poreklo
Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora
Tog dana došao je kod mene žaleći se da je premoren od stvaralačkog rada predloživši mi tog popodneva dok smo dole, u restoranu pili limunadu, da ode kod železničke stanice i nabavi vozne karte za jutarnji odlazak. Po dogovoru sačekala sam Branka u svojoj podstanarskoj sobici.
Stigao je oko 20.30 sati do mene zamolivši me da ga pričekam i da će doći nešto kasnije, a ako ne stigne doći će po mene njegov prijatelj - slikar Saša Nikolajević da m svojim kolima odveze do mesta gde ćemo se naći . Jer, morao je u međuvremenu da u svojoj podstanarskoj sobi dočeka neke najavljene poznanike iz Beograda za koje nije pokazivao naročito interesovanje da mi ih nije ni predstavio.
Kobno zanimanje
Pri tom je istakao da iste večeri pred put mora da ode u kafanu Lijepa mlinarica na zagrebačkoj periferiji, gde ga očekuje neko društvo pa je izrazio želju da ga tamo pratim. priznao mi je da tamo treba da preda separate sa lingvističkim studijama koje je tih dana čitao i proučavao. U tim studijama raspravljalo se o poreklu govora predsednika Josipa Broza.
Te naučne rasprave s analizama Titovog osobenog, izmešanog govora s asocijacijama na ruski, austrijski i nemački jezik ili izgovor, koje mi je Branko pokazao, imao je u džepu onog kobnog dana pod naslovom Lingvistička studija jezika koji sme služi Josip Broz i Analiza sadržajnosti i muzičke vrednosti pesama koje su posvećene Brozu.
Kao veoma radoznao istraživački duh, Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme te opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora pa ga je,pored odricanja od svog književnog dela u kome je bila i tada najbolja pesma o Titu, i to možda stajalo glave. Inače, ti rukopisi su tada kružili kod zagrebačkih intelektualaca.
Smatrajući da se tih separata treba što pre da oslobodi jer ih je bilo opasno držati kod sebe, pitala sam Branka ko su ti ljudi kojima treba da ih te večeri preda. Odgovorio je - "mafijaši", ne znam da li u šali ili zbilji. Ostavio mi ih je da ih pregledam te večeri dok se ne nađemo i sećam se da sam na jednoj u zaglavlju nacrtala violinski ključ. Kasnije, posle tragedije tu studiju sa tim mojim crtežima videla sam na islednikovom stolu, ali me on nije hteo ni saslušati...
Pod dogovoru, do mesta našeg susreta u Ksaveru dovezao me je Brankov drug - slikar Saša Nikolajević, koji je malo zakasnio. Bilo je zimsko, tmurno veče, Branko se ljutio zbog kašnjenja pa je žurnim koracima pohitao ka toj kafani, a ja sam ga jedva sustizala. Stigavši do osvetljenog ulaza u tu kafanu dok je okolo carovao mrkli mrak, Branko mi je rekao da ga tu pričekam petnaestak minuta, obećavajući da će me potom voditi na kolače u Esplanadu, a zatim, kao da je nešto predosećao, dao mi je dve vozne karte za sutrašnji put, gramofonske ploče s kompozicijama Čajkovskog poklonjene od nekog pristiglog Rusa, Heseovu knjigu "Igra staklenih perli" i "Večernji list".
Pored lingvističkih separata, znam da je Branko imao kod sebe još pregršt najnovijih pesama u rukopisu. Istovremeno sa Brankovim ulaskom u kafanu "Lijepa mlinarica", tu je pristigao automobil iz kojeg je izašlo nekoliko ljudi. Oni su ušli u kafanu dok je šofer snažno zalupio vrata od kola za sobom pa im se pridružio...
Dobri momak Žuća
Iz kafane spuštenih zastora na prozorima dopirala je galama. Stajala sam kraj obližnjeg drveta dok su, odjednom iz mraka, izronile preda mnom dve spodobe, neki pijani mladići. Zadrhtala sam do straha kada mi je jedan od njih prišao i unoseći mi se u lice, podrugljivim glasom, rekao: "Gospodična, sigurno čeka srpskog pjesnika?
On će noćas ukenjat, a daj da mi vodimo ljubav utroje!" Bila sam prosto ukočena od straha, glas mi se oduzeo, mislila sam da sam gotova, ali srećom da se nedaleko nalazio moj poznanik, jedan divan mladić, poštenjačina zvani Žuća "Probisvet", a taj nadimak mu je dat od milja, iz šale.
On je veoma cenio i voleo Branka koji bi ga, ponekad, častio u kafani pićem dok nam se žalio da naše vlasti stalno odlažu da mu izdaju pasoš da bi otišao majci koja je živela u Americi. On je krenuo ka tim bezobzirnim, primitivnim pijancima s psovkom i ispruženom pesnicom dok su oni pobegli u mrak...
Ubi li ga prejaka reč
Branka su prethodno usmrtili iza kafane i dovukli do drveta na koje je obešen
Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika- Stevom odmah izašla napolje.
Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kaj drveća dežurale prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo?
"Ubiše gospona"
Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas:
- Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka!
Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" - i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane.
To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju...
Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala:
- Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove.
Svedoci ćute
Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim.
Princ pesnika
Tu je kraj životne priče o smrti princa pesnika naše generacije Branka Miljkovića, koji je vizionarski još ranije napisao sopstvenu presudu epitafom uklesanim na njegovoj nadgrobnoj ploči a koji glasi "Ubi me prejaka reč".
Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč.
Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća.
Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane."
Povodom tridesetogodišnjice Brankove smrti objavio je zbornik Glas prijatelja, koji sačinjavaju pesme posvećene njegovom bratu. Veoma druželjubiv, plemenitog ponašanja Dragiša je sve Brankove privrženike i likom podsećao na brata, i kad su ga posećivali na radnom mestu, bilo mu je drago, pozivao na čast u Klubu Skupštine grada gde su uz kafu i koju čašicu pića obnavljali uspomene koje su mu često bila podloga za dalja istraživanja, i da ga smrt u leto 1993. godine nije pokosila verujem da bi napisao najbolju monografiju o bratovom životu i stradanju. "A stalno je odlagao pisanje - kaže njegova supruga Anđa - nije ni slutio koliko će brzo otići..."
Posebno mi je Dragiša isticao da su im zvaničnici zabranili da zahtevaju proširenje istrage obećavajući da će kad dođu "bolja vremena" to sve ponovo "ispitati" što se nije desilo.
Po Dragišinom kazivanju, razočarani Branko mu se jednom prilikom požalio na izvesne svoje zavidljive prijatelje: "Burazeru, ako ovako nastavim da pišem uz sve moguće pohvale kritike, bojim se da ću izgubiti svoje prijatelje. Jer, nažalost sa svakim mojih uspehom prijatelja je sve manje, a Salijerija više..." To nije bila njegova paranoja, pričao je Dragiša, i da nije mogao više da veruje ušima i očima kako su se prema Branku počeli ponašati takoreći do juče nerazdvojni neki zemljaci i prijatelji.
- Bilo je, to i u još nekim slučajevima kod onih koji su postigavši uspeh u javnosti na neki način štrčali, poput Branka, iznad naše letargične, učmale, birokratizovane sredine - rekao mi je Dragiša ne skrivajući svoje ogorčenje.
- Sećam se da je po povratku sa prijema u Skupštini grada, potpuno trezan, došao Branko kući, i pred nama, ukućanima, izražavajući svoju ljutnju bacio povelju i kovertu s novčanim iznosom, rekavši da mu to nije bilo potrebno, jer je tamo na svečanosti u Starom dvoru čuo svakojaka, glupa ogovaranja. Pri tim ružnim opadanjima bila je spominjana čak i ministarka za kulturu, koja je, doduše, veoma cenila njegovu poeziju i sa kojom je bio samo u srdačnom prijateljskom odnosu, ne padajući mu na pamet da je iskoristi u postelji, poput nekolicine naših poznatih umetnika. Da jeste, sigurno da bi poput tih "donžuana" odmah povoljno rešio stambeno i radno pitanje, a ne bi za to konkurisao u tri republike, i na kraju otišao u Zagreb.
Uzdrhtalog glasa Dragiša mi je poverio svoje iznenađenje kada mu je u zagrebačkom SUP-u, posle razgledanja isledničkgo dosijea, bilo zabranjeno da kopira fotografiju sa obešenim Brankom o nisku vrbovu granu u klečećem položaju kaj đubrišta. A tu istu fotografiju držao je na svom radnom stolu pesnik Zvonimir Golob koji je ranije pričao jednu verziju Tasi Mladenoviću, a potom 4. juna 1988. godine drugu želeći da obesnaži sumnje u pesnikovo samoubistvo.
- Taj modernistički pesnik, vajni Brankov prijatelj, na perfidan način pokušao je da ospori nove činjenice iznete u našoj štampi u vezi sa nasilnom smrću mog brata - pričao mi je Dragiša. - Kao tipičan sluga hrvatske političke vrhuške, on je preuzeo, posle skoro tri decenije, na sebe ulogu policijskog istražitelja iznoseći u svojim članicama neistine: da Brankov leš nije osvanuo na "smetlištu", da on nije visio na tankoj grani vrbe koju smo fotografisali nego na sasvim drugom, debljem stablu za koje, tobože, nismo znali, pa je čak negirao izjave komšija - svedoka povodom vike i zapomaganja žrtve te stravične noći.
Čitajući Golubov tekst objavljen u Vjesniku od 18. juna 1988. godine i poredeći njegove ranije izjave, svako će se uveriti u tačnost Dragišinih tvrdnji.
Bio trezan
Međutim, u drugom delu istog napisa Golob iznosi i činjenice koje idu u prilog sumnji o Brankovom smaknuću, jer on piše da je pesnik oko podneva došao u Klub književnika veoma raspoložen jer se u izdavačkom preduzeću Zora upravo dogovorio da uz pristojan honorar napiše veću studiju o književnom delu Tina Ujevića. "Bio je trijezan - ističe Golob - govorio da više ne pije, jer ne želi da alkohol odlučuje o njegovoj sudbini. Pružao je ruke životu, ne smeri... "Dalje, Golob tvrdi da se sa Brankom rastao oko 17. sati na Trgu Republike i da je on odbio njegovu ponudu da ga autom odveze kući rekavši da će radije prošetati.
Ksaverska noćna drama
Poslednju noć Branko je proveo u Kazališnoj kavani u Zagrebu
Saznali smo kasnije da je putem sreo nekog pijanca, kome ovde ne želim spomenuti ime, a ovaj ga je gotovo prisilio da s njim nešto popije" - završava Golob svoja sećanja opet nagoveštavajući izgovor za pesnikov kraj iste noći: "Za prvom čašom slijedila je druga, promenila su nekoliko lokala, oko 23 sata viđen je poslednji put u Kazališnoj kavani. zatim se uputio ka Ksaveru..."
Tajanstveni pijanac
Zanimljivo je da Golob skriva ime tog "pijanca", a i ne navodi otkud zna dalje Brankovo kretanje i ponašanje kada su se rastali pre više sati, osim ako ga nije tajno pratio kao policijski doušnik. Da je taj Golobov iskaz netačan, postoje druga izvornija svedočenja. A Dragiši je bilo sumnjivo i kasnije uklanjanje svedoka Brankove tragične noći, tako da je nestao čovek iz komšiluka koji je čuo zapomaganje dok je njegov sin tvrdio suprotno.
On je u vreme Brankove ksaverske drame bio još dete, govorio mi je Dragiša, pa je u to vreme sigurno spavao, a posle nekoliko decenija imao je obraza da bez stida sebe uteruje u laž tvrdeći da je te noći u Jandrićevoj ulici vladala tišina. A kako su poštovaoci Brankove poezije povremeno posećivali to kobno drvo - svedočanstvo i ostavljali cveće, hrvatske vlasti su ga, kažu, posekle "zbog starosti". Kao da mlada vrba ne može da opstane i čitav vek...
- Kako je moj brat bio prema roditeljima veoma pažljiv i iskren, ističe Dragiša, smatram da bi sigurno da je svojevoljno odlučio da sebi oduzme život, ostavio makar najkraću pismenu poruku. A o tome nije bilo nikakvog ni usmenog nagoveštaja, nego je od mene u to vreme tražio da mu hitno pošaljem još neka neophodna dokumenta radi zasnivanja radnog odnosa, što sam i učinio. Zar se ubija čovek koji pun elana radi na novoj zbirci pesama, dogovara se u izdavačkoj kući za studiju o Ujeviću, traži od kuće dokumenta? To je sve apsurdno...
Da je Dragiša u svojim razmatranja u pravu, uverio sam se koju nedelju ranije i lično razgovarajući s Brankom u Kazališnoj kavani, gde nije bilo ni nagoveštaja o suicidnoj nameri. Međutim, pored ostalog, ostalog mi je nejasno pitanje ko su bila ta dva Beograđanina, koji su, po kazivanju pesnikove gazdarice, te večeri posetili Branka i sa njima otišli iz Bjankijeve 11.
Tek nekoliko godina kasnije, najpotpuniju sliku Brankovog stradanja u tragičnoj noći dala je njegova prijateljica - pesnikinja Dobrila Nikolić. Ta lepuškasta, simpatična i inteligentna devojka, koja je Branka upoznala još za vreme studija u Beogradu, a viđala se sa njim boraveći kod svog vernika u Zagrebu, iako je bila ključni svedok, začudo, nije od istražitelja uopšte ni pozivana radi saslušanja. A čak kada se potom sama ponudila da svedoči o tragediji nadležni policijski, organi su je odbili. To nije za čuđenje jer je i Tasa Mladenović jasno ukazao na aljkavost i nemarnost prilikom istražnog postupka u slučaju Brankove nasilne smrti po odlasku u kafanu na zagrebačkoj periferiji.
Igrom životnih okolnosti, odsustvujući izvesno vreme izvan zemlje, jer je diplomirala na slavističkom odseku Univerziteta u Beču, Dobrila Nikolić živeći s porodicom u Velikoj Plani, javila se, najpre, pismom Brankovim roditeljima, ali kako joj nisu odgovorili, po svoj prilici misleći da će čuti još jednu novu verziju priče o sinovljevom nestanku, kao što se to već godinama dešavalo, ona se obratila poznaniku svog oca tasi Mladenoviću .
Taj susret e dogodio u Francuskoj 7, u redakciji Književnih novina, dok je Tasa upoznao Dobrilu sa Brankovim bratom. Nešto kasnije o značaju Dobrilinih kazivanja upozorio me je Dragiša, omogućivši joj da u nekoliko listova iznese svoju verziju događanja, a potom i susret sa mnom u Klubu Skupštine grada Beograda, gde sam zabeležio njene odgovore na moja pitanja. Bila je dosta zaokupljena svojim književnim ambicijama, objavila slabo zapažene zbirke pesama i dva kraća romana.
Dobrilina ispovest
Tada već razvedena Dobrila je bila ponosna na svoja dva sina, dok je sećajući se druženja sa Brankom isticala njihovo veliko prijateljstvo i žaljenje zbog njegove prerane smrti. Govoreći svoju ispovest bila je veoma nervozna, iznoseći događanja često nepovezana i repko reda, ali prilikom sledećih susreta ta u osnovi "rašomonska" priča na kraju dobijala je sve potpuniju i realniju verziju, a da bih to postigao bilo je potrebno da poput majstora za mozaik strpljivo postavljam raznobojne kamenčiće u uobličenu celinu što sam se trudio da postignem.
- Prvi put sam upoznala Branka oktobra 1959. godine u redakciji Književnih novina, kada sam došla kod književnika Tase Mladenovića da ga zamolim da pomogne uhapšenom mom ocu, svom ratnom drugu i zemljaku.
Krleža ga nije voleo
I Andrić i Crnjanski i Vladan Desnica bežali su iz Zagreba zbog Krleže
Od uzbuđenja zbog nedužnog očevog stradanja podrhtavale su mi ruke i umalo da mi ispadne tacna s kafom je priskočivši Branko pridržao, a potom smo zajedno išli u Rankovićev kabinete. Tamo se isprečio neki birokrata, a Branko je prekinuo njegova nagađanja zahtevajući da mi se izda dozvola za posetu ocu što je i učinjeno, seća se Dobrila Nikolić.
Branko je ne samo imenom, nego i pojavom, pogotovo svojim pričanjem privlačio pažnju, oduševljavao sve oko sebe. Bio je mudar i otresit, znao je uvek šta hoće. Doduše, znao je ponekad da napravi i neočekivani incident, da izaziva, ali kad prekardaši, umeo je i da se izvini.
Bio ljut na Daviča
Studirajući, najpre, istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu, stanovala sam u Vasinoj ulici, sprat više od karikaturiste Zuke Džumhura, gde me je Branko posećivao da bismo vodili razgovore o literaturi kao i u Bezistanu i Studentu u Balkanskoj ulici. Pričao mi je da je još od detinjstva bio pod presijom smrti gledajući stravičnu Ćele-kulu kao i tokom rata preklane Srbe, svoje zemljake. To ga je, kasnije, inspirisalo da razmišlja i piše o smrti dok je Branko bio sam okrenut životnim radostima.
Voleo je rodoljubivu poeziju koju je s velikim uspehom i sam pisao, dok je jednom vodio u Manasiju. Nisam kod njega nikad primetio da je toliko okupiran fenomenom smrti, kako to često pišu današnji kritičari, mada smo o toj temi ponekad razgovarali pominjući razna filozofska gledišta. Sećam se da je povodom moje primedbe da su razlozi dovoljni za život isti tako dovoljni i za smrt, Branko kratko odgovorio: "Bolje, preokreni tu misao".
Nije mi se dopalo to silno ogovaranje kad je Branko zasluženo dobio Oktobarsku nagradu, dok je posebno bio ozlojeđen na Daviča, koji mu je preko svojih pulena predočio da je nepoželjan u Beogradu. Slično mu je poručio i Krleža, kada se obreo u Zagrebu, videvši ga u hotelu Esplanada gde je najpre odseo, a mi smo se tamo družili.
On je Krležu cenio, isticao da je, iako samo sa vojnom školom, zahvaljujući radu, talentu i velikoj inteligenciji, svojim značajnim književnim delima pretekao mnoge naše najumnije ljude. Ali, ne verujem da je Brozov miljenik Krleža tako lepo mislio i o Branku jer nije trpeo darovite konkurente, pa su tako još ranije iz Zagreba morali otići i Andrić, i Crnjanski, dok ni Vladanu Desnici nije decenijama pružao šansu iako je veliki pisac, samo zato što je Srbin. Kako je Krleža, radi ćaskanja, voleo da svrati u Palas ili u Esplanadu, rado mu se Branko pridruživao i ponekad uspešno suprotstavljao prilikom rasprava o raznim pitanjima.
To se, izgleda, Krleži u početku i svidelo, ali jednom prilikom, kada je Branko u kritici prevršio meru, on ga je u mom prisustvu provocirao pitanjem: "Gospon' Branko, kad ćemo za Srbiju", Branko mu je odgovorio svojim pitanjem:" Šta ćete, vi, gospon' Krleža sa mnom u Srbiju?" "Pa, da je podijelimo" - glasio je Krležin ciničan odgovor. Ovim, očigledno pozleđen, ustajući od stola Branko mu je poručio: "Vama bi tamo pripalo samo neko zrnce peska ili koja letva koju možete poneti za Zagreb. Laku noć, gospon'Krleža!"
Da je Brankovo ubistvo krajnje neosnovano i bez valjanih dokaza proglašeno samoubistvom, doprineo je, po mišljenju Dobrile Nikolić, i njegov tobožnji prijatelj Petar Džadžić, koji se trudio da to postane tek pri kraju pesnikovog života kad je postigao veliki uspeh u poeziji. On je veoma pogrešio što je uz svoju studiju o Brankovoj poeziji objavio ono pismo njemu upućeno o neizmernoj ljubavi prema jednoj poznatoj ženi zbog koje je morao da pobegne iz Beograda. Bila sam prisutna sa našim društvom iz čistog zafrkavanja rekavši: "Peri Džadžiću će to moje pismo možda pomoći u ujdurmi koja se širi oko mene". I pri tome Branko se vragolasto osmehnuo uveren da će Džadžić i njegova okolina to ozbiljno shvatiti.
Priče o smrti
Ali, nažalost, to je sve uradio na sopstvenu štetu, jer nije mogao da predvidi tako brzi kraj. Tih dana u Beogradu neki zlonamernici su Branka unapred proglasili mrtvim, pričali u Bezistanu da se on ubio, a dok smo se mi smejali njemu nije bilo prijatno pa mi je rekao: "Možda će to i učiniti, a ovo rekla-kazala je uvertira..."
Upitana od Dragiše da li bi taj iskaz dala i novinarima Dobrila je potvrdila i dodala da je o svemu prethodno razgovarala i sa Tasom Mladenovićem, koja je u vezi sa novim saznanjima promenio svoj stav povodom Brankovog tragičnog slučaja. Takođe, Dobrila je Dragiši potvrdila da su tražena dokumenta poslata iz Beograda preporučeno poštom stigla na Brankovu adresu, dok se on iznenada odlučio da već sutradan, ujutro, sa njom brzim vozom krenu za Beograd želeći da završi još neke nezavršene poslove i vidi voljenog sinovca Gorana kao i ostale svoje najbliže.
- Trebalo je i ja tada da budem u Beogradu - nastavila je svoja sećanja Dobrila. - Zbog tog puta smo se poslednjeg dana Brankovog života 11. februara nekoliko puta susreli
Izučavao Brozovo poreklo
Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora
Tog dana došao je kod mene žaleći se da je premoren od stvaralačkog rada predloživši mi tog popodneva dok smo dole, u restoranu pili limunadu, da ode kod železničke stanice i nabavi vozne karte za jutarnji odlazak. Po dogovoru sačekala sam Branka u svojoj podstanarskoj sobici.
Stigao je oko 20.30 sati do mene zamolivši me da ga pričekam i da će doći nešto kasnije, a ako ne stigne doći će po mene njegov prijatelj - slikar Saša Nikolajević da m svojim kolima odveze do mesta gde ćemo se naći . Jer, morao je u međuvremenu da u svojoj podstanarskoj sobi dočeka neke najavljene poznanike iz Beograda za koje nije pokazivao naročito interesovanje da mi ih nije ni predstavio.
Kobno zanimanje
Pri tom je istakao da iste večeri pred put mora da ode u kafanu Lijepa mlinarica na zagrebačkoj periferiji, gde ga očekuje neko društvo pa je izrazio želju da ga tamo pratim. priznao mi je da tamo treba da preda separate sa lingvističkim studijama koje je tih dana čitao i proučavao. U tim studijama raspravljalo se o poreklu govora predsednika Josipa Broza.
Te naučne rasprave s analizama Titovog osobenog, izmešanog govora s asocijacijama na ruski, austrijski i nemački jezik ili izgovor, koje mi je Branko pokazao, imao je u džepu onog kobnog dana pod naslovom Lingvistička studija jezika koji sme služi Josip Broz i Analiza sadržajnosti i muzičke vrednosti pesama koje su posvećene Brozu.
Kao veoma radoznao istraživački duh, Branko se puno zanimao i proučavao u ono vreme te opasne studije posvećene otkrivanju Brozovog porekla pomoću govora pa ga je,pored odricanja od svog književnog dela u kome je bila i tada najbolja pesma o Titu, i to možda stajalo glave. Inače, ti rukopisi su tada kružili kod zagrebačkih intelektualaca.
Smatrajući da se tih separata treba što pre da oslobodi jer ih je bilo opasno držati kod sebe, pitala sam Branka ko su ti ljudi kojima treba da ih te večeri preda. Odgovorio je - "mafijaši", ne znam da li u šali ili zbilji. Ostavio mi ih je da ih pregledam te večeri dok se ne nađemo i sećam se da sam na jednoj u zaglavlju nacrtala violinski ključ. Kasnije, posle tragedije tu studiju sa tim mojim crtežima videla sam na islednikovom stolu, ali me on nije hteo ni saslušati...
Pod dogovoru, do mesta našeg susreta u Ksaveru dovezao me je Brankov drug - slikar Saša Nikolajević, koji je malo zakasnio. Bilo je zimsko, tmurno veče, Branko se ljutio zbog kašnjenja pa je žurnim koracima pohitao ka toj kafani, a ja sam ga jedva sustizala. Stigavši do osvetljenog ulaza u tu kafanu dok je okolo carovao mrkli mrak, Branko mi je rekao da ga tu pričekam petnaestak minuta, obećavajući da će me potom voditi na kolače u Esplanadu, a zatim, kao da je nešto predosećao, dao mi je dve vozne karte za sutrašnji put, gramofonske ploče s kompozicijama Čajkovskog poklonjene od nekog pristiglog Rusa, Heseovu knjigu "Igra staklenih perli" i "Večernji list".
Pored lingvističkih separata, znam da je Branko imao kod sebe još pregršt najnovijih pesama u rukopisu. Istovremeno sa Brankovim ulaskom u kafanu "Lijepa mlinarica", tu je pristigao automobil iz kojeg je izašlo nekoliko ljudi. Oni su ušli u kafanu dok je šofer snažno zalupio vrata od kola za sobom pa im se pridružio...
Dobri momak Žuća
Iz kafane spuštenih zastora na prozorima dopirala je galama. Stajala sam kraj obližnjeg drveta dok su, odjednom iz mraka, izronile preda mnom dve spodobe, neki pijani mladići. Zadrhtala sam do straha kada mi je jedan od njih prišao i unoseći mi se u lice, podrugljivim glasom, rekao: "Gospodična, sigurno čeka srpskog pjesnika?
On će noćas ukenjat, a daj da mi vodimo ljubav utroje!" Bila sam prosto ukočena od straha, glas mi se oduzeo, mislila sam da sam gotova, ali srećom da se nedaleko nalazio moj poznanik, jedan divan mladić, poštenjačina zvani Žuća "Probisvet", a taj nadimak mu je dat od milja, iz šale.
On je veoma cenio i voleo Branka koji bi ga, ponekad, častio u kafani pićem dok nam se žalio da naše vlasti stalno odlažu da mu izdaju pasoš da bi otišao majci koja je živela u Americi. On je krenuo ka tim bezobzirnim, primitivnim pijancima s psovkom i ispruženom pesnicom dok su oni pobegli u mrak...
Ubi li ga prejaka reč
Branka su prethodno usmrtili iza kafane i dovukli do drveta na koje je obešen
Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika- Stevom odmah izašla napolje.
Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kaj drveća dežurale prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo?
"Ubiše gospona"
Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas:
- Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka!
Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" - i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane.
To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju...
Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala:
- Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove.
Svedoci ćute
Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim.
Princ pesnika
Tu je kraj životne priče o smrti princa pesnika naše generacije Branka Miljkovića, koji je vizionarski još ranije napisao sopstvenu presudu epitafom uklesanim na njegovoj nadgrobnoj ploči a koji glasi "Ubi me prejaka reč".
Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč.
Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća.
Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane."
Pošalji komentar
Komentari:
