U društvu s Ginzbergom
29/11/2006 23:30

Ovaj post je prvi u nizu koji će uslediti a koji su pre svega namenjeni slučajnim posetiocima, koji bi lutujaći web-om u potrazi za stihovima gurua-a bit generacije, pesnika, i uopšte uzevši ključne ličnosti subkulturnih pokreta šezdesetih godina, Alena Ginzberga, naišli na gotovo nula pogodaka kada je naše govorno područje u pitanju. Tekstovi koji će uslediti su moj mali doprinos demistifikaciji Ginzbergove ličnosti, iz ugla, a kako drugačije, nego kao njegovog velikog fana. Nadam se da će nekom biti možda i od koristi, a svakako, što je i najbitnije, da će uputpuniti prazninu na našem web prostoru, kada je Alen Ginzberg u pitanju.

Prilikom pisanja posta slušali se:

- Jonas Hellborg
- Greg Howe
- Victor Wooten
- Dennis Chambers




Ekspiriment odradili jedne prilično hladne noći
( s leva na desno, poglavica, peter, grof)

Start ... bruuummm ... bruuummm....

    Iako je književnim radom počeo da se bavi još četrdesetih godina prošloga veka i do danas stekao popularnost svetskih razmera koja je izuzetna čak i u naše doba ubrzane interakcije kultura uslovljene vanrednim razvojem sredstava masovne komu­nikacije, Alen Ginzberg je kao stvaralac još uvek veoma malo poznat u našoj sredini. Njegova uloga podstrekača i eksponenta američke kontrakulture većini je ljudi uspela da zamagli činjenicu da je on prvenstveno — i po sopstvenom jasno deklarisanom stavu — pesnik, pesnik po opredeljenju, u vi­soko razvijenoj tehnološkoj epohi kada je, po mišlje­nju mnogih, društvena funkcija ili dimenzija poezi­je drastično dovedena u pitanje. Stoga je kod Ginzberga kao stvaraoca možda najznačajnije to što je svojim delom uspeo da prevaziđe za mnoge nepre­mostivi jaz između prošlosti i sadašnjosti poezije, između metafizičkih preokupacija i radikalne političnosti, između intimnog i javnog senzibiliteta, iz­među mogućnosti pesnika da govori o večitim ljud­skim temama i imperativa da svaka avangardna po­ezija to može biti samo ukoliko nađe jedan novi je­zik koji je u stanju da izrazi svu složenost vremena u kome pesnik živi i stvara.

Sada se dosta jasno može sagledati njegov razvojni put, kao i sve bitne faze i preokupacije njegovog ži­vota i dela, počevši od njegovog vanrednog intelek­tualnog i stvaralačkog poštenja i skoro mesijanske vere u delotvornost poezije, preko radikalnosti nje­govog prodora u književni jezik, širokog opsega nje­govih stilskih istraživanja i pokušaja sinteze  najraznorodnijih kulturnih uticaja, pa sve do njegove izuzetne političnosti i društvene aktuelnosti i angažovanosti. Stoga, i pored svih kontroverzija koje i dalje okružuju njegovu ličnost i delo, već se sada sa određenom sigurnošću može zaključiti da je on najznačajniji i najpoznatiji, a ujedno i jedan od najsloženijih, među američkim pesnicima koji stvaraju u periodu posle drugog svetskog rata.



Za razliku od pesnika čije je delo postepeno i postupno prodrlo u javnost, Ginzberg je, posle dece­nije skoro potpune anonimnosti, postao poznat do­slovno preko noći. Kada je, u jesen 1955. godine, u San Francisku, na večeri poezije sa nekoliko drugih pesnika koji su činili jezgro »San Francisko rene­sanse«, (Bili su to Kenet Reksrot, Filip Lamantija, Majki MekLur, Geri Šnajder i Filip Vejlen, a veče poezije je održano u Galeriji 6, koja je u stvari bila velika preuređena garaža) po prvi put pročitao poemu Urlik, i za njega i za njegove slušaoce je to bilo prelomno i dra­matično iskustvo jer, izuzev prijema na koji je naišao Dilan Tomas kada je čitao svoje pesme u Americi, nikada se ranije ni­je dogodilo da je jedna savremena publika reagovala tako burno, ili se u tolikoj meri identifikovala sa porukom nekog pesnika. Međutim, odmah je bilo jasno da je Urlik zrelo i bremenito delo, da ne pred­stavlja nikakav pesnički pokušaj ili početnički rad, već da je očigledno sumiranje vrlo bogatog i život­nog i pesničkog iskustva. Sama činjenica da je prvi i najduži deo Urlika napisan u jednom danu, da je toliko kompleksna tematika i toliko slojeva sećanja istrešeno odjednom, jasno govori o složenoj »pred-istoriji« koja je morala prethoditi tako krupnom pesničkom koraku. Stoga, iako je Urlik i druge pes­me prva izdata zbirka Ginzbergove poezije, ona je proizašla iz čitave decenije istraživanja i eksperimentisanja u potrazi za sopstvenim pesničkim iz­razom.

Prvi uticaji koje je Ginzberg primio kao pesnik Potekli su od stvaralaca koje mu je preporučivao njegov otac, koji je sam bio lirski pesnik: to su pr­venstveno bili Emili Dikinson, Edgar Alan Po, Milton, Seli i Vordsvort. Tokom studija na Kolumbija univerzitetu, otkrio je engleske metafizičke i roman­tične pesnike, naročito Blejka i Marvela. Iz takvog književnog zaleđa, spojenog sa Ginzbergovim mladalačkim hipersenzibilitetom i jakim osećanjem intelektualne krize i sumnje, nastala je prva zbirka nje­govih pesama, Kapije gneva. Ove pesme predstav­ljaju dosta neobičan spoj tradicionalnih pesničkih obrazaca i savremene tematike — odlikuju se izuze­tnim formalizmom strukture — strogo se poštuje metrika, rima, itd. — ali već sadrže vidljivi začetak žestokog i otvorenog emotivnog preživljavanja du­hovnih problema i kriza, što će ostati jedna od stal­nih karakteristika Ginzbergove poezije. Međutim, ka­da je 1949. godine poslao neke od tih pesama stari­jem i već priznatom pesniku Vilijamu Karlosu Vilijemsu, koji je takode živeo u Patersonu, dobio je vrlo jasan odgovor: »U ovom maniru, savršenost je neophodna, a ove pesme nisu savršene.« Tada je Ginzberg, pod direktnim uticajem V. K. Vilijemsa, koji je tvrdio da se treba držati svakodnevnog američkog govora i njegove izražajnosti i ritmike, počeo da pre­rađuje delove svojih proznih dnevnika tako što ih je jednostavno prebacivao u formu stihova. U sušti­ni, to su dosta monotone i realistične pesme koje predstavljaju neku vrstu prelaznog perioda između napuštanja klasične engleske versifikacije i nalaže­nja jednog novog i ličnog, u pravom smislu original­nog stila. V. K. Vilijems je imao da­leko bolje mišljenje o ovim pesmama, koje čine jez­gro knjige Prazno ogledalo, a napisao je i predgovor za tu zbirku koja je izdata sa dosta zakašnjenja, tek 1961. godine. Međutim, u ovoj zbirci se takođe nagoveštava jedan novi, samosvojniji pravac u Ginzbergovom stvaralaštvu, koji je odraz njegovog otkriva­nja nekih mnogo radikalnijih tokova svetske književnosti,kao i odraz bitne promene u njegovom na­činu života, tj. sve drastičnijeg odstupanja od gradskih vrednosti i navika. To su na jednoj strani bili uticaji Kafke, Selina, Remboa, nadrealista, ja­panske haiku-poezije, Harta Krejna, Džojsa i Vitmana, kao i prvi plodonosni kontakti sa drugim pisci­ma koji će zajedno s njim činiti nukleus bit-generacije, Barouzom i Keruakom, dok su to, na drugoj stra­ni, prva Ginzbergova veća putovanja, prvi pokušaji da se eksperimentiše sa stanjima svesti pomoću dro­ga, zatim njegovo prihvatanje sopstvene homosek­sualnosti kao ličnog prava, a ne društveno žigosane nastranosti, kao i za klasičnog intelektualca veoma značajno približavanje »gruboj realnosti« preko raz­ličitih fizičkih poslova koje je obavljao da bi se izdržavao. Takođe je na njega jak utisak ostavilo upoznavanje sa životom njujorškog podzemlja, kao i sa crnačkom subkulturom koncentrisanom oko džeza. Pesma Paterson je u neku ruku prelomna u njegovom delu. To je pes­ma koja, kako po tematici tako i po prvoj upotrebi slobodnog stiha dugog daha čija žestina raste ka klimaksu, predstavlja prvi jasan primer stila koji je do danas za većinu ostao Ginzbergov
lik raspoznavanja«. Odatle pa do poeme kao što je Urlik, put je, na neki način, već bio zacrtan.



I dalje najznačajnije i najuticajnije Ginzbergovo delo, Urlik označava prelomni trenutak, kako u književnosti tako i u društvenim kretanjima savremene Amerike. Istovremeno i himna i lament jedne generacije, ova poema, predstavljala je u pravom smislu »kristalizaciju« avangardnog književnog pokreta poznatog kao »San Francisko renesansa«. Ovaj eri de coeur vrlo je hladno, pa čak i  sa krajnjim nipodaštavanjem   primljen   od   strane   akademskih   književnih krugova koji su ga posmatrali sa stanovišta prihva­tnih normi i obrazaca, sa oveštalih pozicija da se mora podudarati ono što je književno i društveno prihvatijivo, pa su u Urliku videli slavljenje »devijantnih« ličnosti i vrednosti, kao i neke vrste »antimorala«. Ipak, Urlik je prvenstveno strasno izražena kritika savremenog urbanog i tehnološkog sveta (ko­ji se poistovećuje sa Molohom). Sirovost i žestinu svog stila, kojima se u akademskim krugovima naj­više zameralo, Ginzberg je ovako objasnio: »Uzimam najužasniju moguću sliku da ne bi bilo nesporazuma o kojoj oblasti uma se radi: to je ono Što se ne izgo­vara javno, što proročki proizlazi iz podsvesnog, što je univerzalno za sve ljude, što je glavna tematika poezije, što je ispod, unutar uma.« S druge strane, sve što se iznosi u Urliku bazirano je na autentičnim ljudima i događajima i samo je ponegde intenzivna sloboda pesničkog izraza pojačala stvarni događaj nadrealnim ili ekspresionističkim elementima, tako da je Urlik u pravom smislu i književni i društveni (za mnoge, antidruštveni) dokument. Pošto nije sa­mo lična pesma razotkrivanja, već izraz temeljne krize vrednosti među »najboljim umovima« tehno­loški najrazvijenijeg društva sveta, nije slučajno što su uglavnom svi komentatori i kritičari, ma kako raznorodni, složni u tome da je Urlik, između svega što je napisano, rečeno i učinjeno u tom razdoblju, u neku ruku kamen temeljac čitave američke kontrakulture od pedesetih godina na ovamo. U tom smi­slu, Urlik je najvažnije, najuticajnije i najpoznatije delo američke posleratne poezije". Sam V. K. Vilijems, koji je napisao predgovor i za ovu Ginzbergovu zbirku, već očigledno impresioniran raz­vojem svog nekadašnjeg sledbenika, mogao je samo da zaključi da je jedino »verovanje u umetnost poezije pratilo na svakom koraku ovog čoveka kroz njegovu Golgotu«. Međutim, pored već navedene strasne kritike savremenog sveta, u nekim drugim pesmama u zbirci Urlik, kao i u završnim delovima samog Urlika, očitava se i jedna alternativna, subjektivnai humana vizija, koja teži ka ponovnom definisanju opšteljudskih vrednosti.

Ukoliko je poema Urlik bila izraz identifika­cije ličnog doživljaja i šireg osećanja koje je bilo relevantno za čitavu generaciju, Ginzbergova sledeća poema, Kadiš, koja je ujedno i sledeći veliki ko­rak u njegovom delu, prvenstveno predstavlja sila­zak u duboke i intimne slojeve ličnosti i spontano istraživanje sopstvenog života sve do suočenja sa bolnim granicama onoga što je skriveno u podsvesti — to je delo čija se suštinska snaga očitava u razot­krivanju subjektivne istorije pesnikove ličnosti. Takođe napisana skoro u jednom dahu, po formi i sadržini prilično inspirisana tradicionalnom jevrejskom molitvom oplakivanja bližnjih, posvećena sećanju na kontroverznu ličnost njegove majke, koja je bila teški duševni bolesnik i koja je okončala svo­je dane u psihijatrijskoj ustanovi, poema Kadiš za­uzima značajno mesto u okviru »ispovesne« književ­nosti XX veka, jer ovde Ginzberg, poput Prusta ili Džojsa, zasniva obradu večnih ljudskih tema na au­tobiografskoj građi, tj. polazeći od čiste subjektiv­nosti gradi most ka sveobuhvatnoj viziji sveta. Na­stanak ove poeme je u neku ruku karakterističan za razumevanje Ginzbergovog pesničkog postupka, tj. mehanizma njegove »inspiracije«, jer je očigledno da je ono što je započeo kao pokušaj katarzičnog ras­terećenja sećanja na sopstveni složeni odnos sa lič­nošću svoje majke, rezultiralo u izražavanju čitave skrivene porodične istorije i svih najvažnijih mo­menata koji su predstavljali okosnice majčinog ži­vota ili pesnikove mladosti. Ova spontana rapsodija širokog raspona asocijacija, puna prekinutih misli, bliska književnosti »toka svesti«, na samoj granici između proze i poezije, zauzima značajno mesto u književnosti XX veka.



Dotičući se velikog broja različitih tema i ras­položenja u ostalim pesmama iz, zbirke Kadiš, Ginzberg u nekima anticipira »psihodeličnu revoluciju« šezdesetih godina (pesme Meskalin, Lisergična kise­lina, itd.), ali je težište uglavnom na složenim spoje­vima radikalnih društveno-političkih iskaza, žesto­kih kritika krize vrednosti savremenog sveta, meta­fizičkih uzleta i sumnji, kao i bogatih ličnih i knji­ževnih asocijacija, što je uglavnom izraženo dugim, diskurzivnim stihom snažnog naboja. Iako često sadrže sociopolitičke tonove, ove se pesme bitno razlikuju od »angažovane« poezije ranijih generaci­ja, jer uvek nalaze svoju protivtežu u Ginzbergovoj težnji za izražavanjem opštih i sveobuhvatnih sim­bola, u njegovim eshatološkim preokupacijama, u širokom rasponu slika i bogatstvu izraza, u potpu­noj iskrenosti s kojom iznosi svoje lične krize i pre­lome, uzdižući intimne procese ličnosti na širi plan traganja za opšteljudskim vrednostima. Ginzberg tih godina mnogo putuje i mnogo piše, njegova poezija postaje u pravom smislu kosmopolitska, što se još jasnije oseća u njegovoj sledećoj značajnoj zbirci, Planetarne novosti. Pisane u Americi, Evropi i Aziji, ove su pesme pune snažnih impresija i u nji­ma se očitava otvoren i budan duh, težnja da se shvati i obuhvati sva složenost današnjeg sveta. Gin­zberg, poput Henrija Milera koji je tvrdio da »kate­gorički odbija da bude išta manje od građanina sve­ta«, teži da prevaziđe granice i predrasude koje dele ljude i slavi izvornu humanost, pravo ljudske slo­bode i radosti nasuprot otuđenom mentalitetu tehnokratije i »birokratskih režima« svih boja. Možda je u ovoj zbirci najznačajnija poema Vičita Vorteks Sutra, u kojoj je Ginzberg apelovao na svest Ameri­kanaca i izrazio svoje nedvosmisleno protivljenje vijetnamskom ratu, koje se ogledalo ne samo kroz njegovu poeziju već i kroz njegovo aktivno učešće u antiratnom pokretu. Ova poema je takođe značajna zbog Ginzbergovog uvođenja jedne nove tehnike u proces stvaranja poezije: izgovarajući stihove direk­tno u magnetofon, pesnik je u stvari dosledno primenio svoje stanovište da unutrašnji doživljaj trebaizneti što nepatvorenije i direktnije. Iako je ova metoda naišla na otpor konzervativnih književnih kritičara, ona je u suštini bila logična nadgradnja Ginzbergovog stava da treba postići potpunu kon­centraciju u trenutku stvaranja, što oslobađa od potrebe za naknadnim uobličavanjem ili revizijom. Čak se i transkripcija ovih pesama, tj. njihov izgled na stranici, bitno razlikuje od dotadašnje Ginzberguove prakse, pa se to može uzeti kao indikacija da je ovom metodom, tj. auditivnim, a ne vizuelnim ob­likovanjem stiha, Ginzberg pronašao neke bogatije i neposrednije zvučne i ritmičke odnose, na osnovu dinamike samog daha i izgovora.

Ako je tokom pedesetih i šezdesetih godina već jasno izgradio jedan originalni stil — spontani sled složenih, dugih, »vitmanovskih« stihova — Gin­zberg u svojoj sledećoj važnoj zbirci, Pad Amerike, primenjuje suzdržaniji i, po zvučnosti i uravnote­ženosti, »klasičniji« osećaj za stih. Nastala u burnim godinama za Ameriku, na prelazu iz šezdesetih u se­damdesete godine, ova zbirka sadrži, s jedne strane, jasnu kritiku vijetnamskog rata, kao i odraz Ginz­bergovog učešća u radikalnim političkim zbivanjima koja su tih godina bila zahvatila Ameriku; na drugoj strani, javljaju se i pesme koje su mnogo intimnije i sentimentalnije, u setnijem tonu pesnika koji je već zašao u zrele godine, poput čitave serije Elegija za Nila Kesidija, Ginzbergovog velikog prijatelja koji je umro 1968. godine. Ginzberg je u ovom pe­riodu uveo još jednu inovaciju u svoj pesnički po­stupak: počeo je da komponuje muzičku pratnju za svoje pesme, pa samim tim i da peva prilikom svojih pesničkih nastupa, vraćajući se u neku ruku na naj­starije istorijski poznate tokove poezije, kada je pesnička reč bila nerazlučiva od muzike. U ovom maniru, koji se odlikuje mnogo strožim poštova­njem pravila prozodije, Ginzberg je, koristeći se rit­mičkim i rimovanim formama koje odgovaraju mu­zičkim okvirima, uspeo da stvori nekoliko vanredno izražajnih pesama, od kojih je možda najznačajnija velika i osećajna pesma o izbeglicama pakistanskog građanskog rata, Septembar na Džesore putu, koju je napisao i komponovao u vrcme kada je počeo da sarađuje sa Bobom Dilanom i drugim poznatim muzičarima.



Ginzberg je za zbirku Pad Amerike dobio naj­višu američku književnu nagradu — Nacionalnu na­gradu za književnost. Možda je samo u Americi da­nas moguće da pesnik koga su u to doba zbog radikalnog političkog angažovanja predstavnici vla­sti maltretirali i progonili (nalazio se na crnoj listi FBI), u isto vreme dobije najviše priznanje etablira­nih kulturnih krugova, pa čak i da, ubrzo zatim, bude primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti.

Može se reći da je u poznim šezdesetim godina­ma Ginzberg doživeo drugi veliki talas svoje popu­larnosti, kod jedne sasvim drugačije generacije, jer je poznato da je bio jedan od »gurua« hipija i radi­kalne studentske omladine. Bilo je dovoljno da se negde pojavi, kako je primetio Teodor Rožak, pa da je već samim tim dao do znanja za koje se vrednosti bori američka »kontrakultura«. Možda je toj velikoj popularnosti najviše pridonela Ginzbergova iskrenost, neposrednost i »izuzetna humanost« (po rečima pesnika Roberta Krilija), jer je njegova su­štinska poruka uvek bila, kako je to izrazio u jednoj ranoj pesmi, da je »breme života — ljubav«. Osim toga, koristeći se spontanom pesničkom improviza­cijom uz muzičku pratnju, uspevao je da uspostavi mnogo neposredniji kontakt sa svojom publikom nego što su to mogli učiniti pesnici »klasičnijeg« kova. Većina tih pesama je izdata, zajedno sa muzi­čkom notacijom, u zbirci Prvi bluz.

Početkom sedamdesetih godina, Ginzberg je za­jedno sa pesnikinjom En Voldman osnovao Školu vantelesne poetike »Džek Keruak«, pri budističkom Institutu Naropa u Koloradu, koja već skoro deceni­ju privlači veliki broj značajnih američkih pisaca. Tu se, u atmosferi koja je daleko od krutih akadem­skih predavanja i seminara, razmatraju skoro sva bitna strujanja u književnosti, od njenih najdrevnijih sačuvanih korena sve do najnovijih eksperimen­talnih pravaca. U ovom istom periodu, Ginzbergovo dugogodišnje intcresovanje za duhovne tradicije Istoka rezultiralo je njegovim prihvatanjem bu­dizma, u čemu ne predstavlja jedinstven slučaj među savremenim američkim književnicima. Stoga se u zbirci Dasi uma, koja obuhvata Ginzbcrgovo stvara­laštvo tokom sedamdesetih godina, osim tema koje su već odavno postale lajtmotivi njegovog dela, ja­sno očitava i pokušaj nalaženja zajedničkog imeni­telja između budističkih principa i čitavog spleta ranijih autorovih uticaja ili stavova. U ovoj se zbirci takođe javljaju i pesme sve dubljeg introspektivnog karaktera, kao i česte refleksije o prolaznosti i smrti poput ciklusa Nemoj nikada ostariti, pisanog po­vodom smrti Ginzbergovog oca), a neke su pesme zanimljivi pokušaj vraćanja na mnogo klasičnije, pa čak i arhaične modele engleske versifikacije. U zbirci pesama Platonska oda (izdatoj 1982. godine), naslovna pesma, data u sličnom, »bardskom« tonu, uperena je protiv zloupotrebe nuklearne energije, i potkrepljena je obiljem podataka i beleški koje su odraz Ginzbergove široke erudicije: u neku ruku, ova pesma predstavlja kulminaciju njegove (iako nedeklarisane) težnje da dokaže, prvenstveno akadem­skim krugovima, da nije jedino značajan kao avan­gardni ili kontrakultumi pesnik, već da i dalje odli­čno vlada tradicionalnim formama pesničkog izraza. Međutim, Ginzbergova interesovanja su se istovre­meno kretala i u sasvim drugom pravcu: snimio je nekoliko ploča sa pesmama vrlo aktuelne poli­tičke sadržine (poput Kapitolske pesmice) u saradnji sa mladim New Wave muzičarima kojima bi, naravno, mogao biti otac. Činjenica da je Ginzberg kroz sve faze svoje stvaralačke evolucije uvek ostao blizak mladima, tj. da je i pored sve naglašenije in­trospekcije pesama svog zrelog doba i svojih sve složenijih čisto stilskih istraživanja, i dalje nastavio da tretira goruće teme dana, osnovni je razlog što je njegova poezija ostala aktuelna ido danas. Štaviše, moglo bi se slobodno reći da on sada doživljava treći veliki talas popularnosti, jer uporedo sa zakasnelim priznavanjem od strane književ­nog »establišmenta«, njegovo delo vrši veliki uticaj na mlade pesnike, jer je evidentno da se veliki broj pesnika mlade generacije direktno »školuje« na njegovoj poeziji. Takođe, veoma je bio delotvoran njegov uticaj kao glavnog predavača na Školi vantelesne poetike »Džek Keruak«, jer njego­va velika erudicija i bogatstvo i raznovrsnost izvora kojima se nadahnjivao stvaraju široku osnovu na kojoj se formiraju nove generacije pesnika. Zbog svega toga, Ginzberg se poslednjih godina sve više posvećivao tome da svoju poetiku što bolje uobliči i definiše, iako je već odavno pre toga počeo da tretira pita­nja poetike, ali uglavnom u okviru širih konteksta gde ih je preplitao sa socijalnim, političkim ili me­tafizičkim razmatranjima. Na kraju, možda je naj­važnije od svega to što je bio veoma pokretljiv i aktivan, što se stalno pojavljivao u javnost i čitao svoju poeziju, ne samo u Americi već i širom sveta, često u društvu drugih velikih pesnika današnjice, dokazujući time svoj aktivistički stav u odnosu na poeziju, svoju težnju da poeziju približi ljudima, da ih podseti da i u doba velikih kriza vrednosti i he­gemonije tehnokratske i otuđene svesti čovek ne bi smeo da zaboravi na »uzvišenu ljudsku činjenicu«.



Ukoliko se sada pogleda unazad, posle skoro pu­ne šest decenije Ginzbergovog pesničkog rada, mo­že se jasno zaključiti da se on rano odvojio od za­crtanih tokova savremene poezije engleskog govor­nog područja, od akademske i kabinetske dikcije, pa i od tadašnje američke imažističke avangarde, da bi na osnovu strasnog, klimaktičnog i katarzičnog pesničkog postupka (»čupajući pesme iz srca«, kako je to izrazio u mladosti), stvorio izraz čiji se raspon kreće od izražajnosti i direktnosti žargona subkulturnih grupa američkih urbanih centara sve do pro­ročanskih, vizionarskih ritmova velikih mističnih, metafizičkih pesnika prošlosti, ostvarujući na taj načinsintezu koja je možda najvažnija karakteristika njegove poezije. Ponekad iznenađujuće blizak u svo­jim teoretskim postavkama stavovima Andrea Bretona, pod snažnim uticajem »spontane bibap pro­zodije« svog bliskog prijatelja Keruaka, Ginzberg je težio da, što šire i dublje ponirući u skrivene slojeve ličnosti, stvori pesnički izraz koji će teći neusiljeno, mimo diktata i cenzure razuma, ujedno obarajući sve tradicionalne granice onoga što se može uzeti kao tema ili domen poezije. Njegova stilska i jezi­čka istraživanja bila su uvek u funkciji težnje da se forma što adekvatnije srodi sa sadržajem, te je evo­lucija njegovog pesničkog izraza sledila složenost njegovih intelektualnih preokupacija: stoga, osim njegovog najkarakterističnijeg, dugog ili »vitmanovskog« stiha, pesničke forme koje je koristio kreću se od striktnog formalizma klasične engleske metri­ke sve do konkretne ili haiku-poezije, parafraze in­dijskih mantri i improvizacije rimovanih stihova uz muzičku pratnju. Teško je dočarati čitaocima koji ne poznaju specifičnosti engleskog jezika razmere njegovih jezičkih i pravopisnih inovacija, jer je, u težnji da intenzivira jezički izraz, fonetizovao reči, stvarao neologizme, koristio sleng, odbacivao »sintaktičku piljevinu«, upotrebljavao mnoge nadrealističke efekte i veoma se slobodno odnosio prema gramatičkim pravilima.

Međutim, za mnoge se Ginzbergova kontroverznost očitava, ne u nekonvencionalnosti njegovog književnog stila, već u radikalnosti političkih i dru­štvenih gledišta koje je izneo u svojoj poeziji. Ipak, zadržavajući u vidu činjenicu da je sam Ginzberg sebe prvenstveno smatrao pesnikom, a ne javnom ili »kult­nom« ličnošću, mišljenja smo da sva »sporna pita­nja« njegovog dela treba posmatrati sa stanovišta nužne tolerantnosti koju bi kulturna javnost trebalo da ispoljava prema slobodi umetničkog stvaralaštva.

nastaviće se...

objavio: poglavica kategorija: Simple Poetry
obavesti prijatelja | Komentara ( 6 ) | Pošalji komentar