san. ja, tvoja lutkica od marcipana, cuvana kao malo vode na dlanu. ti, bas onakav kakav sam te molila da budes, pravi ti, onaj obican i svoj. nasa klupica. i nase drvo. i nase pticice. i samo mi sa njima. i sve je bas kako treba. i sve je bas dobro. i sve je tako nestvarno. budjenje. ti i ja vise ne postojimo. ostaju samo san i secanje.
ja znam da nije moglo. ja znam da nas isuvise toga deli. ali prosto, da li zbog navike, uvek zadrhtim na secanje.
Objavio
pepeljuga u 13:54 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar
