Mirno veče, bez puno prolaznika. Bez poštovanja pravila numeracije sedišta parovi su posedali na zidine tvrđave i ogledali se, zaneseni prvim danima zaljubljenosti, u očima privremenih oduzimača daha dok su oči caklele kao svitci onako raštrkane po tvrđavi. Na istom to mestu Doktora je bivša devojka posavetovala da prosidba nije puka forma te da osim prstena i romantičnog trenutka začinjenog nesvakidašnjim pogledom na reku Ona zaslužuje više. Sa istog tog mesta je Doktor otišao tada sa prstenom u džepu. Prsten pokušava da proda od tada ali nikome ne treba dijaman. Moja ideja je bila da brusimo staklene izloge dijamantom i da tako ostvarimo njegovu tržištnu, više nedostižnu, cenu. Nije pristao. Od novca za samouverenu svadbu kupio je automobil. Fin, bele boje. Sada njime putuje do svoje nove devojke. Prokletstvo neprihvaćenog a neprodatog prstena ga prati svih 120 kilometara od svog do stana nove devojke i natrag. Vojvodina, tamo samo ravno ideš. On je uspeo da sleti sa puta u neki jarak pa mu ne radi far i još po nešto ali briga ga za to. Reka je te večeri tekla kao tog dana kada je Doktor dobio otkaz. S vremena na vreme bi se čuo smeh koji se pretvarao u kikot a onda bi počinjao da se guši i nestaje. Vetar je donosio reči para koji je sedeo nedaleko. Vojnik i njegova devojka su pričali o tome kako joj ne piše često pa se ona eto brine da nema možda neku drugu. Ovaj ju je ubeđivao da nema i da u vojsci ima tek po neka žena ali da im je strogo zabranjeno da se mešaju sa njima. Ona bi se na kratko smirila pa bi onako kako joj doleti vetrom neka misao zapitkivala za bivšu devojku, debelu kafe kuvaricu iz menze, „vojnikuše“ koje vrebaju odmah ispred kapije kasarne. U nekoliko navrata sam hteo da pomognem čoveku i objasnim da je vojska sterilno dosadna. Brdo muškaraca koji loču, pričaju o odlasku u inostransvo i obezbeđenom poslu preko granice čim odsluže dug državi, pijanih starešina, narkomana i prevaranata. Sve u svemu dosadni sati sa dosadnim svetom. Međutim, svako se bori za svoju guzicu. Prodavac krofni je već bio zaspao naslonjen na kolica dok je na tranzistoru jedva čujno zvrnduckala nekakva pesma o konjima, ženama i snegu. Mnogo mi je išla na živce pomisao kako pada sneg a ja moram kaljav od snega koji se topi da timarim konja dok me kući čeka žena koja će mi se popenjati na glavu čim budem ušao u kuću. Znam, od samog početka imao sam pogrešnu vodilju ali eto. Zviznuo sam, bilo mi je dosadno. U tom se prodavac krofni trgnu iz sna i promrlja: „Prazne krofne 10 dinara, filovane 30. Izvol te“. „Skup si.“, dobacih mu. „Jeel? A ti ako imaš jeftinije kupi. “, rekao je. „Pa, nemam. A i ne volim krofne.“, nisam ostao dužan. „Ni ja ih ne volim nego ih prodajem. Šta ima da voliš krofne?! Parče testa umotalo pekmez.“, reče. „Valjda pekmez umotan u parče testa?“, rekoh. „Zavisi, da li si pekmez i testo.“, konstatovao je, isljučio sneg, ubio konja ućutkao ženu pa krenu dalje lagano gurajući kolica.