Trenutak je sjajan podelio bih ga sa tobom sad kad su nas život ogrnuli aromatičnom robom. Vesele promoterke sa remote-control osmehom, tri kile gratis, evo zali sokom. Kapiram i njih, laka je to lova, smeješ se ko kreten jer ove nedelje je proba. Na poslovi.net oglas stoji jasno: “ Traže se promoterke za naš novi proizvod pere, kuva, duva, čisti organizam.”. Politika kuće glasi: “Ne čačkaj telefon sve dok traje promo ali te to ne sprečava da ponašaš se porno. Koristi ga samo onda kad ga daješ veselom debeljku što ulje mu curi sa glave. Ako se zajebeš, ispostavi se da je normalan, džipa nema i suviše je moralan, rešavamo odmah, javi se u Kompaniju, naš ugled nameće klijentelu probraniju.”. Sutra opet na rafove - novi džipovi se pazare i nemoj da kasniš, gubiš šansu za napredovanje. Evo stižu izbori, letci na sve stane, tu su i flajeri a na njima masni frajeri. Onaj ćelavi jako mi se sviđa podseća na nekog, čak i isto priča. Baš je inteligentan moje pičke vredan a ustvari samo pamti reci tv-debila kao da gledam reprizu emisije što sinoć na Pinku je bila. “ A čime se ti baviš?”. “ Ja sam investitor, nesiguran keš al' crkvama mnogim, baš ja sam ktitor.”. “ Baš plemenit gest, ja sam promoterka, hoćeš da te povedem do svog štanda, odeljka? Dobra sam u osmehu, vaćarenju para, ispunjavam sve želje, hoćeš da me karaš? Ja klimaću glavom, ne znam reći neću, u glavi već sortiram svoju novu odeću. Kad si već tu, probaj naš novi proizvod, nije ni za kurac zato i ne rade izvoz. Truju ove naše čobane, na sve novo se lože, ti prefinjen si dečko, ‘si doš'o mečkom?!”. Ćao koleginici, viđamo se sutra, ruka pod njegovom, baš tip je bruka. Jao dušo, srce, ispalo ti salo. Nema frke, idemo do Spa da dotegnem se malo. Da gledam to sranje nije mi se više dalo pa reših i ja da sredim se malo. Krenem u akciju, rentiram četiri točka, pravu atrakciju tako rešim stimulaciju, nabacim emancipaciju, sa novim mobom uzdignem komunikaciju ali eto ti kurca, naletim na jednu Dačiju. Razvalim kola, ošišaju me k’o vola. Sedim pored puta, smrdi neko govno. Pardon, sedi neko govno , smrdim pored puta. Ljut sam na sebe mnogo što ispao sam glupav. Čuje se škripa! Neko se slupao? U banderu se zabo Ktitor dok koks je šmrkao. E, ko te jebe brate, bolje da si drkao, manje para bi potrošio i sad ne bi kukao. Priđem tipu, on unakažen ceo, jebeš air begove kad 250 si hteo. Pod njegovim nogama ona promoterka- cica, usta puna krvi, ne moze da priča. Dok izvlačim tipa, mobiške zvone, čini mi se da će sa životom Ktitor da klone. Ona došla je sebi, pik-ap-uje telefon, obuva štikle ali pada na beton. Lobanja puca, srce prestaje da kuca al’ veza se NE prekida , to je nova Nokija…

Kvalitet leša ocenjuje se po tome u kakav se humus raspadajući pretvori pa ako je zemlja baš tu gde je pokopan leš rodna leš je dobrog kvaliteta. Ovo važi logično samo za mrtve leševe. Za žive važe posebna pravila. Religiozni ili verujući živi smatraju da će po smrti vaskrsnuti, reinkarnirati se ili da će nastaviti neki sasvim duhnovno i njima samima nepoznat život. Ateisti, agnostici i ostali mi, možemo samo da se potrudimo da budemo što premenitiji i bolji za života pa da se nadamo da ćemo na taj način oplemeniti zemlju u koju nas pokopaju kad umremo. Često pri povratku kući prođem pored Centralnog groblja.Baš tada osećam kako mi se spava i na poluautomatik modu odlazim kući. Kroz grad šetam samo noću jer je to jedino doba kad s njim mogu da se družim. Ne samo to. Ako noću prođete pored čoveka koji se razgovara sam sa sobom ili se smejulji ili uzdiše duboko, ceri se ili peva uglavnom ćete pomisliti da je lud ili barem luckast od alkohola, danju je druga priča. Na svetlu dana morao bih u uhu da imam nekakvu đžiđžabiđžu, pričam glasno, kezim se neumereno, hodam užurbano neosvrćući se na bilo šta i bilo koga, tapšem po ramenu i grlim svakojake magarce sa kojima bi na taj način uspostavljao neviđenu bliskost. Međutim, ako na vreme počnete da pijete, još za dana, uspećete da izbegnete te divne poglede pune kvazljubati i pažnje, njihove ručerde kojima će vas ščepati za rame pozivajući se na najponosniji deo života, novac. Posle tog srdačnog zagrljaja poravnaće svoje košulje po liniji formiranoj iznad kajiša. Po liniji na koju ih je navikla njihova poštena majka još od prve bugarske košulje i svilene jakne. Onda će se prošepuriti svojim wonna be nabildovanim ramenima i osvrnuti se ne bi li uhvatili pogled nekakve lukave kučke čija će sreća biti upotpunjena jedino još kvaziemotivnim komleksom ljubati koji će joj naš zagrljajđžija sasuti u utrobu. Ako ne odreagujete na prvo tapkanje po ramenu doći će drugo, treće i svako sledeće sve dok se ne nasmejete kao klovn i prvom prilikom ne zagrlite nekoga koje je pored vas „utučen“ ili ga barem potapšete po ramenu. Ipak, u takvim situacijama menjam društvo i kafanu. Ne volim njihovu ljubav, ni treznu niti pijanu. Kada smo moj brat i ja jedne zime krenuli u osvajanje šankova i šankerki imali smo samo jedne cipele. Sve je to išlo kako treba jer smo posećivali različite kafane. On je nosio cipele petkom a subotom smo pili pivo. Pošto se pojavila Tatjana, iz jedino meni znanog raloga fatalna žena, i ja sam počeo da obuvam cipele jer je ona mnogo volela ta šabanska mesta. Posle ozbljne tuče u kojoj sam iskoristio prednosti koje svakom slabijem pruža cigla obuo sam cipele luzera, njegov kožni mantil i nekakav dizelaški đžemper iz Luzer kolekcije, Tatjanu pod ruku, tri rakije i pravac leglo šabanije. Na ulaznim vratima sveže ispisano stajalo je „Ulaz samo u cipelama.“. Uglavnom sam ćutao i prihvatao stvarnost oko sebe ako pri sebi nisam imao ciglu. Može se reći da mi je ona tada bila osnovno sredstvo rada. Tog petka je nisam imao uz sebe pa sam pristao na to da ćelavi magarac od tonu i dvesta čapka po Tatjaninoj torbi a da meni zabija ruku u đžepove čačkajući mi jaja. Vremenom sam naučio da se to neće dešavati ako glasno pričam, mnogo psujem i grlim se sa „izbacivačem“. Da se razumemo to sam radio samo petkom i to samo onog petka pošto bih prethodno precizno upotrebio osnovno sredstvo rada. Tatjana je uskoro počela da tapše nepoznate ljude po ramenu pozivajući se na najplemenitiju stvar života, novac pa sam ja prestao da razbijam glavu svom bratu. Bilo mi je teško dan, dva dok se nisam otrovao od lošeg plagijata crnogorske loze a moj brat joj neće nikada oprostiti niti jedan šav na svojoj glavi. Tatjanu smo sreli pre mesec, dva u vrlo osvetljenom tržnom centru. Prišla mi je, zagrlila me a ona je isto pokušala sa mojim bratom. Ovaj je počeo da se češe po glavi kada ju je video. Malo smo popričali, reda radi. Sve vreme se kezila i tapšala me po ramenu. Kada ju je sin moga brata pitao „Ko si ti?”, moj brat je nesačekavši Tatjanin odgovor rekao da je ona dizelašica u koju je njegov stric bio zaljubljen a zbog koje njega povremeno zaboli glava. Pozdravili smo se i krenusmo svako svojim putem. Naravno, zagrlila me je i potapšala po ramenu. „Kako bih je prebio i zakopao negde. Kurvetina.“, rekao je moj brat. Pokušao sam ali nisam uspeo da mu objasnim kako tela dizelaša, glupaka, slabića, zavidnih, debelih smradova u đžipovima, srednjovečnih sponzoruša sa posebnim vaginalnim radom, butikašica, salonaca i njihovih ušuškanih sinova, bezbednjaka, pandura, Lenija Kravitza, nabildovanih kompleksaša, vozača skupih kola na rezervi, mafijaša, hvalisavaca, kezača i kezulja, komunista i radikala ... kada umru ne oplemenjuju zemlju u koju su pokopani i da na tim mestima nikada ne uspeva ništa sem skupocenih u zlato oivičenih debelih mermernih ploča.

Na malom šibljem obraslom autobuskom stajalištu pijanac je obavljao malu nuždu. Pogled mu je tokom ove posve dugačke aktivnosti od nabujalih litara tečnosti lutao po oronuloj i zarđaloj nadstrešnici stajališta. Od izbledelih propagandnih postera do požutelih i jedva vidljivih oglasa ispisanih rukom. I baš tada postide se. Na papiru koji se nalazio zalepljen na dnu nadstrešnice pisalo je "Ne uriniraj i ne ostavlja smeće! Strogo kažnjivo.". Osvrnuo se i brzo privede kraju obavljajuću radnju. Niko ga nije video jer se ovo stajalište nalazi usred nedojebanog područja. Predsednik opšine je obećao još pre 30 godina da će izgraditi modernu autobusku stanicu sa nekoliko perona ali od toga do dana male nužde ne bi ništa. Naišao je autobus a pijanac se svom snagom koncentrisao na ulazak u njega. Kondukter mu je pomogao i upozoio ga da u autobusu ne sme uznemiravati ostale putnike. Seo je nedugo potom i pao u san. Probudio se na velikoj stanici u Velikom gradu. Nijedan autobus nije napuštao svoje peronsko mesto, izlazna rampa je bila spuštena. Izašao je iz autobusa na peron broj 21 pa se kroz mnoštvo ljudi koji su negodovali zbog gužve i zbrke probijao do prvog staničnog bifea. "Dupli vinjak, ovde molim!", naručio je sedeći na radijatoru jer su sve stolice staničnog bifea bile zauzete. "Odmah dođe.", viknuo je konobar. Sa staničnog razlasa glas je ponavljao:"Autobuski polasci ka svim odredištima se otkazuju do daljnjeg zbog štrajka Sindikata perona. Molimo Vas za strpljenje." Pijanac se čudio jer ostale to ne čudi ali se i pribojavao da samo on čuje glas sa razlasa koji govori tako čudne stvari. Sve dok konačno ne skupi snage pa upita Zelju-baba seru da li ona čuje isto. Ova mu odgovori da čuje isto što i on mada i ona pije od jutros. U tom nastade nekakvo komešanje ispred bifea. Peron broj 34 i peron broj 2 su se pobili. Peron 34 je optužio peron broj 2 da dobija novac od uprave autobuske stanice i kako mu je namera da manipuliše ostalim peronima a sve u korist svoju i Uprave. Na ovo je peron broj 2 oštro reagovao pa se potukoše ova dva perona. Posle tuče peron broj 34 pozva sve ostale perone da se ujedine u novi sindikat perona u kome neće biti mesta za peron broj 2 kao ni za ostale koji ne rade u interesu Peronskom. Peroni se podeliše u dva sindikata "Nezavisni Savez perona" i "Peronski savez".

Mirno veče, bez puno prolaznika. Bez poštovanja pravila numeracije sedišta parovi su posedali na zidine tvrđave i ogledali se, zaneseni prvim danima zaljubljenosti, u očima privremenih oduzimača daha dok su oči caklele kao svitci onako raštrkane po tvrđavi. Na istom to mestu Doktora je bivša devojka posavetovala da prosidba nije puka forma te da osim prstena i romantičnog trenutka začinjenog nesvakidašnjim pogledom na reku Ona zaslužuje više. Sa istog tog mesta je Doktor otišao tada sa prstenom u džepu. Prsten pokušava da proda od tada ali nikome ne treba dijaman. Moja ideja je bila da brusimo staklene izloge dijamantom i da tako ostvarimo njegovu tržištnu, više nedostižnu, cenu. Nije pristao. Od novca za samouverenu svadbu kupio je automobil. Fin, bele boje. Sada njime putuje do svoje nove devojke. Prokletstvo neprihvaćenog a neprodatog prstena ga prati svih 120 kilometara od svog do stana nove devojke i natrag. Vojvodina, tamo samo ravno ideš. On je uspeo da sleti sa puta u neki jarak pa mu ne radi far i još po nešto ali briga ga za to. Reka je te večeri tekla kao tog dana kada je Doktor dobio otkaz. S vremena na vreme bi se čuo smeh koji se pretvarao u kikot a onda bi počinjao da se guši i nestaje. Vetar je donosio reči para koji je sedeo nedaleko. Vojnik i njegova devojka su pričali o tome kako joj ne piše često pa se ona eto brine da nema možda neku drugu. Ovaj ju je ubeđivao da nema i da u vojsci ima tek po neka žena ali da im je strogo zabranjeno da se mešaju sa njima. Ona bi se na kratko smirila pa bi onako kako joj doleti vetrom neka misao zapitkivala za bivšu devojku, debelu kafe kuvaricu iz menze, „vojnikuše“ koje vrebaju odmah ispred kapije kasarne. U nekoliko navrata sam hteo da pomognem čoveku i objasnim da je vojska sterilno dosadna. Brdo muškaraca koji loču, pričaju o odlasku u inostransvo i obezbeđenom poslu preko granice čim odsluže dug državi, pijanih starešina, narkomana i prevaranata. Sve u svemu dosadni sati sa dosadnim svetom. Međutim, svako se bori za svoju guzicu. Prodavac krofni je već bio zaspao naslonjen na kolica dok je na tranzistoru jedva čujno zvrnduckala nekakva pesma o konjima, ženama i snegu. Mnogo mi je išla na živce pomisao kako pada sneg a ja moram kaljav od snega koji se topi da timarim konja dok me kući čeka žena koja će mi se popenjati na glavu čim budem ušao u kuću. Znam, od samog početka imao sam pogrešnu vodilju ali eto. Zviznuo sam, bilo mi je dosadno. U tom se prodavac krofni trgnu iz sna i promrlja: „Prazne krofne 10 dinara, filovane 30. Izvol te“. „Skup si.“, dobacih mu. „Jeel? A ti ako imaš jeftinije kupi. “, rekao je. „Pa, nemam. A i ne volim krofne.“, nisam ostao dužan. „Ni ja ih ne volim nego ih prodajem. Šta ima da voliš krofne?! Parče testa umotalo pekmez.“, reče. „Valjda pekmez umotan u parče testa?“, rekoh. „Zavisi, da li si pekmez i testo.“, konstatovao je, isljučio sneg, ubio konja ućutkao ženu pa krenu dalje lagano gurajući kolica.