Novi dan. Posle lošeg sna zurim u plafon. Alarm mobilonog telefona je odustao od mene. Ponavljao je jutarnju melodiju na svakih devet minuta a ja sam uporno pritiskao snooz. Na kraju, baterija se iscrpela. Telefon se isključio i više nije privlačio moju pažnju. Ne podseća na obaveze. Glupa mašina, ne odustaje dok joj ne narediš suprotno. Bar je ona savladiva. San koji mi svake noći, već nedeljama, dolazi u nastavcima postaje vrlo naporan. Isti ljudi, ista scenografija. Želim prestati sanjati . Skroz. To se da kontrolisati nekako, siguran sam. Mada, koliko god se trudio da ne sanjam naranžastu boju i ljude pod kišnim kabanicama, ne uspevam. Kiša uporno, i dalje, pada. Ljudi pod kabanicama naranžaste boje prilaze jedni drugima i nakratko popričaju. Ne razaznajem njihove dijaloge ali se uvek završavaju rukovajem i kratkim osmehom. Ljudi pod kabanicama onda nestaju. Prosto nestaju. Noćas je sasvim zgodna devojka pod kabanicom ušla u radnju, ispred koje je nakratko pričala sa jednim prolaznikom, pod istovetnom narandžastom kabanicom, i nije odatle izašla. Ispod kabanice nosila je kratu suknju, narandžaste boje, a njene grudi su kiptele ispod narandžaste bluze, dubokog izreza. Nisam uspeo da vidim njeno lice. Pokušao sam, zumirao joj lice u snu ali nisam uspevao nikako da izoštrim sliku. Ušla je u radnju a ja sam je čekao ispred. Uskoro je tuda prošao neki klinac, pod narandžastom kabanicom, osvnuo se na čas, pogledao me i otrčao kao da je bio uplašen onim što je video. Zakoračio sam ka njemu ali su njegovi kratki koraci bili neuhvatljivi za mene. Vratio sam se i stao ispred izloga radnje u koju je devojka ušla. Nije bio nikakvog posebnog razloga zašto bih baš tu devojku čekao. Bil a je istovetno odevena kao ostale žene iz sna. Nipočemu posebna. Iste takve grudi i noge video bih kada god bih se svrnuo oko sebe. Ne znam zašto sam baš nju čekao. Na vratima, ispod nalepnice “GURNI-VUCI, SVEJEDNO JE”, visilo je o nekakvom stikeru, parče kartona nevešto isečenog po ivicama a na njemu je bilo rukom napisano “ZATVORENO”. Nisam ni pokušao da otvorim vrata pa ko bi? Piše “ZATVORENO”. Samo sam čekao. Ne znam koliko je trajalo moje čekanje. San se valjda ne da vremenski okviriti. Dok sam uporno čekao ispred radnje, tuda su prolaznici hodali sasvim mirno. Bio sam siguran da će mi neko prići. Nekakva skitnica bar, beskućnik i zatražiti mi sitniš. Niko mi nije prilazio. Jasno sam mogao razaznati debele od mršavih, zgodne od običnih, lepe od neupečatljivih pod tim kabanicama narandžaste boje ali ni sa kim nisam mogao zapodenuti razgovor. Čim bih se približio nekome, lice bi mu se zamuljalo. Činilo mi se kao da neko četkicom razmazuje lice onih kojima priđem. Život “bezličničnih“ stanara mog sna teče samo u jednom smeru. Ljudi ulaze kroz vrata prodavnica, zgrada, garaža ali ne izlaze odatle. “Sačekao bih sa Vama ako Vam ne smeta.”, reče mi umuljano lice. “ Ne smeta. Samo, čekate bez veze. Niko ne dolazi, svi samo odlaze.”, odgovorih. “Dakle, smeta Vam da sačekam sa Vama? Zašto ne kažete tako?”, ljutito će umuljano lice. “Ne, ne smeta mi da sačekate sa mnom. Ja samo čekam. Šta smeta da i Vi čekate, tu pored?”, odgovorih nadajući se da umuljano lice neće otići nakon moje neplanirane grubosti. “U redu, ali ako Vam zasmetam ja ću odmah otići.”, nastavi umuljano lice. Dugo nisam imao hrabrosti da započnem ikakav razgovor sa neznancem plašivši se da bih ga opetao od sebe. “Ne vredi, ovde niko ne izlazi. Svi samo ulaze i odlaze nekuda. Nemoguće je da ne primećujete takve stvari. Niste valjda slepi?”, rekao sam posle nekog vremena spreman na njegov odlazak. Nisam više mogao da se suzdržim. “Da, ja sam slep pa šta?!”, besno će umuljano lice. “Izvinite, ne vidim Vaše lice pa nisam mogao to ni predpostaviti. Oprostite. Nikada se ne bih tome podsmevao.”, izvinjavao sam se. “Možda bi ste trebali da odete lekaru. Oftamologu. Ne vidite dobro. Ja nisam slep od rođenja. Posle nesreće koja mi se dogodila, pre desetak godina, ostao sam bez tog čula.”, reče. Bi mi čudno jer je umuljano lice najedenom postalo prijatno ali mi je svaki razgovor prijao. Ne pričam u snu ni sa kim. Ovo je prvi put. Svi beže od mene i odlaze nekuda odakle ne izlaze. “Oftamolog? Možda, ali ja u stvarno svetu, mislim dok ne spavam, vidim sasvim jasno. Čak! Ubeđen sam da imam odličan vid.”, rekoh. “Kontrola nikada ne škodi.”, odgovorilo je umuljano lice sasvim smireno. “A Vi, da li Vi sada sanjate ili ovde živite?”, upitah. “Sanjam? Kako to mislite? Gde ovde živim? Ne razumem.”. “Vidite, ja sada spavam I sanjam. Tako već nedeljama. Sanjam istu ulicu, zgrade, narandžaste kabanice i ovu odvratnu kišu.”, rekoh. “Ne sviđa Vam se ovde? Pa, probudite se, čoveče. Idite odavde.”, rekao je. “Ne mogu. U mom svetu se ne budiš iz sna kada poželiš.”. “Nego? Kada I kako se probudite u Vašem svetu?”, upita. “Ne znam. Nikada o tome nisam razmišljao. Samo bih se svaki put probudio iz sna onako sam.”, rekoh. “Zanimljivo. Odlazim ja onda. Vi ćete ostati sami pa se probudite. Ovde Vam očigledno ne paše. Prijatno.”, reče i ode. “Da, prijatno.”. Zveckanje ključeva, okret ključa u bravi ulaznih vrata I tiho zatvaranje vrata čujem svakog jutra. Moje prve komšije se bude pre svih ostalih I odlaze na posao. Zurim u plafon. Ne želim opet da zaspem. Znam, sanjaću narandžaste kišne kabanice i ljude koji odlaze. Ostaću budan sve dok ne zaspem.