Vozio sam obilaznim putem. Često prolazim tuda I znam svaki jendek, otvoreni šaht, neravninu. Istina je, upoznavanje sa obilaznim putem trajalo je dugo. Ponekada, bilo je bolno po moj džep, pogotovo onda kada sam uleteo prednjim desnim točkom u otvoreni šaht. Auto se tada zaljuljao, iako nisam vozio brzo, gubio sam kontrolu nad šklopocijom ali se srećom isprečilo drvo. Udario sam u njega kolima, glavom u volan a onda pesnicom o šoferšajbnu. Šteta-neprocenjiva. tip iz osiguranja, a njih posebno mrzim, me je, procenjujući štetu pitao :”Niste mogli izbeći tu rupu?“. Ćutao sam i gledao tu varalicu. Škrgutao sam zubima i širio nozdrve. Opet me je upitao isto. “Ne, nisam! Rupa je širine polovine dužine mog automobila. Da ste vi upali u nju, verovatno bi vas proglasili nestalim.”, izgovorih u dahu. “Dakle, niste mogli da je izbegnete. Jasno, velika je.”, rekao je gospodin Varalica. Nestajalo mi je benzina na tom putu, kvario mi se auto, mobilni telefon, veza, veze, prijateljstva. Ne, ja uporno idem ti obilaznim putem i ne odustajem. Danas sam preslušavao Boškov novi album na svom novom supersoničnom mobilnom aparatu. “…u nedostatku snage stvari radim iz inata pa me svaki korak napred vrati dva koraka natrag...-Škabo-Remek Delo http://www.myspace.com/skabomaestro” . Nisam jedini. Uteha? Da, u trenutku. Inače!? Prošao sam pored kratera iz kog me je izvlačio Kolja u pola 5 izjutra. Vidim, staklo rasuto po putu i tragovi kočenja. Neko se skenjao tu skoro. Nastavio sam razmišljajući koji li je tip automobila tu uleteo i koliko košta opravka. Glava me je zabolela. Inače me prati ta kurata sreća. Taksista me je sustigao UZBRDO u Pariskoj i slupao mi zadnji kraj kola, pre par meseci. Pogledam u retrovizor, vidim tipa koji lupa po volanu svojih kola, besni. Pomislim, ovaj je lud. On izlazi i kaže:”Sada idem od majstora. Ugradio mi je ABS. ***** ti ABS. aj da rešimo ovo bez pandura?”. Ja pristanem. Odvezem kola u Boleč kod limara koji popravlja kola koja ovaj taksista slupa, inače. Ima posla, čini mi se. Taksistu sam pokupio krvavih ruku. Klao je piliće kada sam došao. “Nemaš problema, bato, čim popravi on ja te zovem i teraj kola.”, kaže mi taksista krvavih ruku. “Kul.”, kažem i odem. Dok sam se vraćao, popravljenim kolima, otpadne mi korpa ili neki đavo već. Vozio sam u trećoj brzini do kuće. Stao sam ispred garaže, zapalio cigaretu i odustao. Kola sam neispravna prodao. Vidim tog tipa, što ih je pazario, povremeno. Kaže, idu kao zmaj. Ja se nasmejem i dodam :“Srećno!”. Na obilaznom putu, vidjam redovno ista kola. Blicamo jedni drugima. Put obilaznih. Prepozajemo se I poštujemo jedni druge. Ne znam zašto ali prija mi kada vidim nekoga u lošijim kolima. To je teško i retko ali desi se. Kada sam se isključivao sa obilaznog puta, žmigavci su me izdali. Tip iza mene je legao na sirenu. Ja sam pogledao u retrovizor, slegao ramenima i vikao:”Ne radeee!”. Obišao me je I kroz prozor doviknuo :“Ne rade ti žmigavci!”. “ZNAAAM! Jebi ga.”, viknuo sam. “Pa, popravi ih!”, viknuo je a onda me začadio dizelom iz auspuha. “Ma, popraviću. Jednom...”, pomislih. Navrnuo sam do Krleta I Mice. Sede na terasi. Ćute I puše. Sednem, ćutim, pušim. Posle pola sata ustanem i krenem. Krle, suvog grla pita gde ću? Kažem mu da idem da radim nešto a on me pita što. “Jer nemam para za žmigavce, letvu volana i homokinetički.“, kažem. “Pa, šta?”, pita. “Ništa.”, kažem. “Aj, onda.”, dodajem. Klimnuli su glavom i skinuše patike obojica u isto vreme. Sve rade kao jedan. Uvek! Srećom, imaju dve klonje. Na semaforu, blizu kuće, na pešačkom vidim devojku. Bili smo zajedno pre nekoliko meseci. Ona je morala da pali negde. Ne sećam se gde. Ja sam isto palio negde. Ne sećam se gde. Javlja se. Maše. Pokazuje rukom pozovi me. Klimam glavom. Neću je zvati. Moram da idem. Ne znam gde. Zeleno je. Prva ne radi. Krči nešto ispod menjača. Pizdim. Izlazim iz kola, odguram ih do ivičnjaka i odšetam kući i sednem za komp.

Danas sam bio kod lekara. Osećao sam bol ispod leve lopatice (moje levo, tvoje desno). Lekar me je gurnuo u neku salu u kojoj je i 26. avgusta hladno. Mračna prostorija sa rendgen aparatom. Zap-zap, čangrlj-čangrlj. Gotovo! Dodji do moje ordinacije. U ordinaciji, dve sestre u kratkim suknjama. Porno atmosfeta. Doktor, inače moj drugar iz detinjstva, pali pljugu na prozoru a ove dve zrele udavače mu se nabacuju. “Aa, vidi kako doktor gleda da mu ne maknu novi automobil! Ahahha.”, ismeva se jedna. “Ma, neće Vama doktore da ukradu automobil. To se dešava samo dobrim ljudima. Hihi”, dobacuje druga. “Eto vidiš duže moj stari, jednom odbiješ večeru u skupom restoranu i odmah nisi dobar čovek.”, pogledavši u mene, kaže dr. Nikola. “Jednom?!”, skiknu sestra pa procokta zakuvavajući kafu na rešou. U tom se pojavi treća sestra na vratima ordinacije, rekao bih ozbiljnija. “Evo snimka pluća Vašeg prijatelja. Ima neka mrlja na njemu.”, rekla je pa ostavila snimak na stolu i izašla na hodnik. Nikola me je pogledao i istog trenutka skoči sa stolice po snimak mojih pluća. Prisloni snimak na svetlo. Gledamo obojica. Gledamo i ćutimo. On drži desnu šaku na desnom kuku a levu na mom ramenu. “Koji ti je *****?! Šta me grliš? Šta gledamo? Šta vidimo? Kakva je ovo mrlja? Reci nešto debilu!”, besneo sam. Obe sestre su izašle iz ordinacije jer ih je Nikola zamolio. Čutao je, i dalje. “Udariću te. Znaš da sam jači, stalno sam te dobijao još od malena. Pričaj mi.”, rekao sam mu sa istim izrazom lica kao onda kada me je slučano udario čekićem po prstu dok smo zakucavali tablu na konstrukciju kao klinci. “Bato moj, ovo ti je mrlja od musavih prstiju sestra Mande. Sjb’o si se, musavi.”, rekao je i počeo da se nekontrolisano smeje. Udario sam ga svom snagom u rame. Pao je sa stolice a onda ustao i nastavio da se grohotom smeje. “Ti si majmunčina!”, viknuo sam besan a potom se nasmejah krišom. Nikola me je zagrlio i rekao mi:”Došlo mojih pet minuta, a?!”. “Ma, jedi govna.”, odgovorio sam. “Sad bez zajebancije. Trebalo bi da odeš na još neka snimanja, ja ću ti objasniti. Čisto da budemo sigurni da je sve ok.”, rekao je glasom koji ja do tada nisam čuo iz njegovih usta. “Dobro.”, rekao sam glasom koji on do tada nije čuo iz mojih usta. “Promenili smo se.”, konstatovao je. “Malo. Samo ti si i dalje degen. Trebalo je da te tučem više kada smo bili klinci.”, rekao sam. “Tukao bi ti mene više nego nisi stizao da se oporaviš od Banetovih batina. Nisi imao snage prvo da dobiješ batine od njega a onda da mene prebiješ.”, smejao se Nikola. “Tačno. Zato ni Mačak nije dobijao batine baš svaki dan.”, rekao sam. “Znaš, kada je Mačku umrla keva... tada sam ga prvi put zagrlio. Do tada sam ga voštio kao vola u kupusu.”, rekao je Nikola. “Ja sam tebe prestao da bijem kada je Bane krenuo u teretanu.”, rekao sam na to. “Ne, nego kada sam te izvukao iz Dunava, mrvog pijanog!”, govorio je ljutito Nikola. “Znam, zajebavam te.”, ustuknuo sam. “Bane se oženio. Ima dvoje dece. Sad njih i ženu, tako sam čuo, vošti.”, rekoh. “Čuo sam. Majmunčina. Moja keva ga prijavila muriji. Njegova žena je dolazila kod keve uplakana i rezbijena pa je ova popizdela jedan dan i zvala pandure. Tako mu i treba. I ja bih to uradio.”, kaže Nikola. “Teta Slavica je uvek bila genije. Znaš, pre neki dan je navrnula do nas. Kaže da joj nedostaje tvoj pokojni ćale. Trebalo bi da češće dolaziš.”, rekoh. “Jebi ga!”, rekao je a onda me ponudio nekim namunjenim sitni mito-viskijem. Sedeli smo dugo u njegovoj kancelariji, bio je kraj njegove smene a onda smo otišli na njegov čamac privezan na Zemunskom keju. Tamo smo u glavnom čutali i palili cigaru za cigarom. “Razvešću se, jebo te.”, rekao je u jednom trenutku. “U *****!”, to je jedino što mi je palo na pamet. “Da, razvodim se a sledećeg meseca via Španija. Tamo traže lekare i za nas Srbe lekare je to raj na zemlji.”, reče. “Ti? Pišeš, sereš? Rekla mi je Vesna da te je pročitala. Kaže nisi loš. Ona ima loš ukus i sere u glavnom, zato se i razvodimo.”, smejući se, reče. “Vesna je ok. Bar je bila dok je bila sa mnom. Ti si je pokvario.”, podbadao sam ga iako smo Vesna i ja bili zajedo u sedmom ili osmom razredu osnovne. “Nisam je pokvario niti se ona pokvarila. Promelili smo se. Ostarili smo i džangrizavimo, svi.”, rekao je skroz smiren. Čudno je to kako ljudi prihvataju istinu pred drugima. Sami, u tmini svoje sobe, se vrpolje po krevetu, češu se, pale cigaru za cigarom, prebacuju histerično kanale na televizoru a pred drugima istina je dokučivija. Bar na oko. Nikola nije nikada bio fil koji ukrašava jadnu, bljutavu tortu. On je tortu uvek jeo bez fila i šlaga pa se na njega ovo ni ne odnosi. Odnosi se mene, tebe i sve nas koji filujemo nesavšeno. Prosto, objektivnost nije karakterna osobina ona se vežba i tako odrasteš. Do tada, fil na fil.