25 March 2007 - Звуком опијали
“I can't wait to hit the stage with John and Paul, they are two of the scariest, most amazing players I've ever heard!!” - Satriani
Како да упоредим ово што сам вечерас чула/доживела? Као велику чоколаду са љешњацима? Не. Као пролазак испод дуге? Хмм…не. Као испуњење некад давно замишљење жеље? Пааа…не. Као оргазам? Хехехе…можда. :D
Уффф!! Још увек покушавам да се отмем утиску вечерашњег концерта који је убедљиво најбољи концерт на коме сам икада била (а било их је не-зна-им-се-број). Наиме три човека, три изузетна гитариста: Joe Satriani, John Petrucci и Paul Gilbert одржали су, за мене, а верујем и за вечерашњу публику, незабораван концерт познатији под именом G3.
Ова турнеја је почела давне 1996 године. Тада су је чинили Satriani, Eric Johnson и Steve Vai.
Осим у градовима Америке, свирали су и по Европи, Јужној Африци, Јапану и Аустралији.
Гитаристи су се временом смењивали (али увек остајали на чаробном броју 3), једино је Satriani
био незамењив. Г3 су чинили и Yngwie Malmsteen (2003), Neal Schon, Gary Hoey, George Lynch, Billy Gibbons, Kenny Wayne Shepherd, Robert Fripp и Brian May.
Сатрианија сам први пут уживо чула пре једно две године (свирао је у чувеном Чикашком House of Blues- у). Тада сам прокоментарисала да је то човек који једноставно уме да прича гитаром. То не може да се чује, то може само да се осети. Звучи помало блесаво, али када га чујес уживо, значеш о чему причам. Човек иначе има иза себе 20 година искуства дружења са овим претходно поменутим инструментом.
John Petrucci је такође један сјајан гитариста, чији рад, искрено, не познајем баш толико добро, али знам да је део Dream Theatre-a.
Paul Gilbert, сјајан, оригиналан, феноменал гитариста, прво радио са Racer X, а затим био део Mr. Big-a.
На концерт сам мало каснила, тако да нисам видела баш цео перформанс Paul G. (за који верујем да је био сјајан), али сам зато одслушала Petrucci-a и била више него одушевљена. Човек је изводио разноразне вратоломије, опијао масу звуком…видело се да ужива у томе што ради.Свирао је неких сат и по времена.
Онда пауза од неких 15 минута, па је на стејџ утрчао Сатриани. Наравно, маса се одмах дигла на ноге и поцеле су овације. Кренуо је са старим стварима, преко Surfing with the alien, Number 9, Always with me, always with you...па до новијих. Ниси знао која је звучала боља од које. Гитара је цвилела, вриштала, причала, мјаукала, мазила се…у једном тренутку сам имала утисак као да води љубав са истом. :D Crowd chant је дефинитвно ствар која је код масе доживела врхунац, јер је и сама учествовала (маса) у стварању атмосфере. Било је симпатично да гласом пратиш, понављаш, опонашаш, звук гитаре, али испало је јако, јако добро. Свирао је добрих и квалитетних 2 сата!!
А онда, врхунац вечери!! Сва тројица на стејџу. Маса је кренула да се жари и пали. Мук. Овације. Осмех. Збуњеност. Неизвесност и истовремено радозналост да се што пре сазна шта се то кува у Г3 кухињи. Какви то се “мириси” шире. Једном речју – савршенство! Ја сам била запањена. Ниједно јело није укусно, ако се не додају прави зачини. А њих тројица су мајстори, шефови, својих музичких кухиња и без грешке, скоро па затворених очију зачињавали су сваку ноту која се ширила из жица гитара. Свако је имао неки свој стил свирања. Сатриани је некако имао најнежнији, мекши звук, Gilbert мало чвршћи звук, са мало примеса блуза и рока 60-их, а Petrucci прилично чврст звук. Хард рокерски, можда. Помало су ме подсећали на три медведа из Златокосе (без Златокосе). :-))
После скоро 4 сата свирке, када смо сви мислили да су већ исцрпљени и да ће привести концерт крају, приредили су нам још једно изненађење. Почели су да свирају Хендрикса. Foxy Lady!!
Мелодија је почела онако како је и Хендрикс замислио, али њих тројица су успели да је доведу до савршенства!! Негде на пола песме, свако је солирао своју деоницу. Почели су да “разговарају” жицом између себе. ТО је требало чути!! Ствар је трајала скоро 20 минута…у њиховом извођењу. Било је још пар Хендриксових ствари и једна од Stones-a ( Jumping jack flash).
И онда..крај.
Публика је тражила бис, али су staff-овци почели да пакују микрофоне и да растурају стејџ.
Концерт је трајао пуних ПЕТ сати и нешто јаче. Очекивала сам да ће изаћи на бис, али нисам била разочарана што нису. Заиста су мајсторски одрадили посао.
пс. знам да ме сада још више мрзиш, али морала сам. :-)))
|
