24 March 2007 - Расклимани облаци њених мисли
Како да пишем и бомбардујем нечим позитивно - добрим када имам осећај да је један део, некада живих боја које су ме чиниле онаквом каква сам, једноставно нестао, истопљен у воску негдашњих жеља. Не, нисам плакала, али сам устала болесно празна и без даха светлости у души. Не знам да ли је то крај почетка или почетак краја негдашње среће?
Све те нијансе, измешане су у неке нове, умногоме другачије, посебне боје…али ипак – моје. Мисли које су некада биле сложене у савршеном складу на полицама мог живота, сада су испретуране и губе се у празнини свемира јасно видљиве црне рупе. Сметају ми речи, мириси, људи веселих боја. Свака контрола погледа – нестала је…изгубљена у даљини прогоњених патњи.
Како се нахранити речима? Како обмотати сваку сребрну нит у клупко разума? Да ли је то оно што ми треба? Питам...И остајем ту.Где јесам. Ипак своја.
Налазим се на расксници на којој свако одлучује куда даље. Бира пут који мисли да познаје…знајући, притом, да је живот једно велико чудо изненађења који носи са собом записе сваког од нас. Скривајући се свако у свој ушушкани квази-мир, покушавајући да избегнемо неминовна таласања губимо себе, а добијамо стварност.
Тражећи сопствени одраз у другима, тражимо прихватање масе. Увек некако тражимо потврду од других за све што радимо и блесаво мислимо како је једино то важно, не схватајући колико се губимо у вртлогу сопствене лудости.
Зашто је све узалудно уколико не постоји ехо? Зашто све треба да се одбије и врати нам се? Простор у коме обитавају мисли обавијен је велом нестрпљивости и брзоплетости. Очекујемо да нам се врати, ако не због космичких баланса, а онда макар због тога сто смо ми ограничени материјалним постојањем у некаквом телу. И баш због тога имамо право на само одређену количину свега.
Колико је лако бити посебан, уникатан? Тешко, али јако значајно. Најпре за нас саме, јер сами себи подсвесно правимо ограничења. Ми смо ти који све стављамо у калуп и затварамо делове бескраја, не би ли на тај начин оправдали сопствену немогућност да се храбро размахнемо и будемо своји…разбијајући речи у хиљаде комада нежним поветарцем метафора које заустављају срце…
пс. текст настао јако јако давно...пре много година. :-)
|
