Opet ista priča,lupam glavom o zid.Svaka misao posvećena tebi nadolazi uz nekoliko dobro poznatih,a ipak još uvek tako neprijatnih osećaja.Strah.Osećanje tako jako da večno ostaje u nama,čak i onda kad sve ostalo iščezne.Želja.Prodirujuća,koja pokušava da prevlada.Radoznalost.Očajanje.Nada.I još njih,slabijih i jačih.Ona povremeno izblede,u zavisnosti od toga kakvu mi poruku život pošalje.Tvoj nejasan lik u mojoj glavi-mislima pokušavam da te prisvojim,zaštitim i sklonim od željnih pogleda slučajnih i namernih prolaznica,poznanica,drugarica i prijateljica.Trudim se iz sve snage,ali osećam da kliziš i svesna sam da te nikada nisam imala.Zatvaram oči i slutim.Šapućem tvoje ime,a znam da me ne čuješ,jer si hiljadama kilometara odavde.Tada se vrati vrtlog osećanja i opet osetim onu krvavu rupu u grudima čije me oštre ivice snažno peku.I ne želim da mislim da ti šapućeš tuđe ime dok se rupa neurednih ivica bolno širi.

Možda je sve laž.To još uvek ne znam.Nisam savršena.Nije me briga za druge i njihove stavove o lepoti.Boli nešto drugo.To što nisam tebi dovoljno dobra.

I možda ništa od ovoga nema smisla.Možda sam sve preduboko shvatila.Ali zašto sam onda uopšte i skrenula tim putem,ako mi ne daš da njime nastavim?Pomozi mi.Srce ne može biti zaceljeno.A ti nemoj da ga polomiš.Samo me pusti da nastavim žustro da koračam tim putem koji sam odabrala privučena tobom,a kad stignem do tebe,ti me primi u svoje naručje...