Opet ista priča,lupam glavom o zid.Svaka misao posvećena tebi nadolazi uz nekoliko dobro poznatih,a ipak još uvek tako neprijatnih osećaja.Strah.Osećanje tako jako da večno ostaje u nama,čak i onda kad sve ostalo iščezne.Želja.Prodirujuća,koja pokušava da prevlada.Radoznalost.Očajanje.Nada.I još njih,slabijih i jačih.Ona povremeno izblede,u zavisnosti od toga kakvu mi poruku život pošalje.Tvoj nejasan lik u mojoj glavi-mislima pokušavam da te prisvojim,zaštitim i sklonim od željnih pogleda slučajnih i namernih prolaznica,poznanica,drugarica i prijateljica.Trudim se iz sve snage,ali osećam da kliziš i svesna sam da te nikada nisam imala.Zatvaram oči i slutim.Šapućem tvoje ime,a znam da me ne čuješ,jer si hiljadama kilometara odavde.Tada se vrati vrtlog osećanja i opet osetim onu krvavu rupu u grudima čije me oštre ivice snažno peku.I ne želim da mislim da ti šapućeš tuđe ime dok se rupa neurednih ivica bolno širi.

Možda je sve laž.To još uvek ne znam.Nisam savršena.Nije me briga za druge i njihove stavove o lepoti.Boli nešto drugo.To što nisam tebi dovoljno dobra.

I možda ništa od ovoga nema smisla.Možda sam sve preduboko shvatila.Ali zašto sam onda uopšte i skrenula tim putem,ako mi ne daš da njime nastavim?Pomozi mi.Srce ne može biti zaceljeno.A ti nemoj da ga polomiš.Samo me pusti da nastavim žustro da koračam tim putem koji sam odabrala privučena tobom,a kad stignem do tebe,ti me primi u svoje naručje...

Ovde...

Ovde sanjalice grebu noktima po javi, kopaju rovove, pune ih snovima... kupaju se... Ovde se pijanice teturaju, neki od trepeti, neki od srece, neki samo od alkohola... Ovde se mreste reci koje radjaju recenice a zatim kleshu u svesti necije paznje... grade slike, otvaraju kapke, sire zavese, prozore... vesnici promenljivosti i predskazivaci nestalnosti ulaze kroz nevidljive pukotine...  vilin konjic ili vrana... Ovde i svece mogu da sijaju u vise boja... igraju se boje, deca sunca... I par njih sedi u svojoj palati od slonovace, na vrhu sveta... poput svetionika za samu vasionu... zeleci da se neka druga dimenzija nasuka na nas opustosen sprud svesti... da smakne ograde skucenosti.. Zeleci da zrno peska pretoci u svet, planetu, novo sunce ili suncev sistem, iskru, odraz na necijem macu koji se u ruci verziranog samuraja vije po nistavilu, tako potencijalno bremenitom, da posece nebo, iskrvari zora... Usput urezujuci i praveci duborez nespoznajne mantre koja poput vecne semenke nikad ne trune.. ceka da se raspukne, ozili... Neko se moli, da mora brze prodje... drugi za moru ne zna... Neko sluti kraj, drugi za kraj ne zna... Nekom se oteo uzdah... drugi je primio izdah... Neko mozda u shaci drzi srce a u grudima crnu rupu... i mozda ce da mu rodi otkucaj preporoda... i kroz pukotinu u svom rigidnom razumu ce proturiti taj mehanizam otkucaja... inspirisan ehom univerzalnog ritma... Neko sakuplja letinu blazenosti, i znam taj osecaj tako dobro... a drugi seje semena brige... Nekome se u ocima mesec smesi dok u drugom paru, punom rastvorene soli - oplakuje... Nekome je noc vidovita dok je drugom dan slep; nekome su prostranstva sloboda, drugome zatocenistvo... i dok jedan slobodan sakama grci svoju uobrazenu uzicu... drugi vezan slavi svoju oslobodjenost;... igramo se marioneta u pozoristu definicijskih kulisa, etiketa... neko se odvazi i pogleda iza... i vidi kako jeste i udahne... ozivi... pocne najzad da zivi...

Neko se ne ljubi samo usnama vec i odrazom kishne kapi, meteorskom prasinom popalom po polenu, malim virom u vihoru, penom u slanoj vodi, sharom na krilima bubamare... Neko se ne dodiruje samo prstima... vec i nadlanicom jednog listica, rosom morske zvezde, mirisom shumskih jagoda, somotom plavog neba, ume da pipa dah iznutra... i opipavam ti reci koje jos nisu uzele vazduh... i otkidam ti misao koja jos nije napustila matericu stvaranja... I nekom je hrana svetlo dok je na pultu kuhinje ostavio rucak od juce... Pod pazuhom ptice najveceg raspona krila se shlepuje necija razuzdana misao... ostavlja juce proslosti a sutra baca u ponor buducnosti... povremeno ih posecuje, njima se ne opterecuje... Neko se krije iza straha od divote, drugi joj ide u susret iako mu se trnje zabada u tabane... i to ga ne brine...