Ordinary people

Mrzim te, kaze... Mrzim te.
I onda okrece glavu u stranu, i otvara dlanove, nesvesno otvara dlanove, kao da otvara dusu.
Znas koliko te mrzim?
(...)
Mrzim te.
Znam. Znam. Znam.

29.8.2008

HELP! :)

26.8.2008

OH, STA BIH DALA DA OVAJ DAN MOGU NAZVATI "ORDINARY "! :)

25.8.2008

PRIJATELJI... SU, IPAK, OBICNI LJUDI... :)

23.8.2008

SMILE!

29.5.2008

ZAR JE TAKO TESKO VEROVATI?

Cuda se desavaju. Svakodnevno.
Ne bih mogla reci koliko sam puta nekome to rekla. Nije ni vazno. Vazno je da JA u to VERUJEM.
Ljudi obicno odgovore osmehom, kao da je to samo sala, rec utehe...a, nikako nije. Zar je toliko tesko verovati?

Danas sam ponovo bila svedok jednog. Cuda.
A, nije se cinilo da ce biti jedan od ONIH dana... kad se probudis znajuci da ce "bas ovaj dan" biti... poseban. Ne. Sasvim obicno jutro, sa knjigom i kaficom u senci lipe. U tisini. Ipak, istini za volju, danas je knjiga samo lezala otvorena u mom krilu. Pogled mi je lutao nebom. Bez oblaka koje volim. Nisam ni razmisljala o necemu. Samo sam pustila tisinu da govori. Ovo jutro nije bilo puno drugacije od ostalih.

Minuti su postali predugi. Beskonacno dugi u iscekivanju. Beskrajno dugi u nadanju da ce moja pitanja ostati bez odgovora. Da, BEZ odgovora. Postoje pitanja na koja ne zelimo znati odgovor. Postoje. Danas sam toga svesnija nego ikad. Beskonacno dugi minuti... Mozda su prosli sati, nisam sigurna. Bilo je svejedno. I, nikad mi kao danas nije bilo tesko zadrzati hrabrost. ( I suze? Mozda.)
Jedan mora biti hrabar, jel? Danas sam tek shvatila da to cesto nije ni pitanje izbora. Jednostavno se nametne samo po sebi, i vremenom ti taj osecaj tako priraste, da pocnes verovati da je oduvek bilo tako.
Da si oduvek bio onaj koji je znao da panika nikad nije opcija, i da strah guta sve oko sebe, samo ako mu ostavis i malo prostora. Ta vrata nikad nisu otvorena.
Nisam danas trazila odgovor. Trazila sam cudo. Iskreno.
I, desilo se. Kao toliko puta do sada. Bogu hvala.
Nista nece biti kao pre. Verujem, kao sto verujem da se cuda desavaju svakome od nas. Svakodnevno.
Kazu... Trazi i naci ces.
Trazi... ali, ne za sebe. Za one do kojih ti je stalo.
I dogodice se.
Ako verujes.

22.5.2008

OPSESIJA I ODGOVORNOST

...ili, TVOJIM recima, NE SANJAJ.
Heheheh, faut pas rever... tako je, slazem se ovaj put.
Poverenje je, ipak, luksuz. U pravu si.
Vodjene nostalgijom, opsesija i odgovornost NIKADA nece postici sporazum.
Trajni dogovor? Primirje? Heheh... nikada.
A, ko zna zasto je to dobro.

9.5.2008

STILL SPINNING*

Ovo je prica, drugacija od svih koje se mogu ispricati o NJEMU...jer prica ce uvek biti vise nego reci...
Ovo je samo mali deo NJEGA... Istina...je uvek u oku posmatraca.
Bore se u njemu dve snage...Strast i volja za moc, energija i ambicija...Na smrt se bore, preziru jedna drugu, podmecu pozare, lome ga, kidaju...Ambicija bi da pokori energiju, da joj da konacan oblik, da je potcini i vlada njom. Strast njegova, prezire tu zelju za moc, otima se i ne dozvoljava da bude sputana. Sve sto bi na bilo koji nacin moglo da vlada njim, uzasava ga. Prezire ON i zakon, i red, i bilo kakvu hijerarhiju. Ne priznaje stvarnost zivota koja podrazumeva krotkost...Ne odbacuje on ljude, ne. On stvara svoj svet u ovom svetu, u kome nalazi svoj put, i SVOJ nacin pruzanja ruke drugima. Sve sto bi moglo da vlada njim, strano mu je...Njegova cud pobunjenika bi cak i zivotom platila odbijanje "spasonosnih" resenja. Sloboda je uslov zivota, govori on...Govori to upravo onima koji su davno pored njega izgubili svu slobodu, pa uzmicu i drhte kad primete i najmanji tracak besa i(li) nezadovoljstva na njegovom licu. Bezeci od svega sto bi moglo da njim (o)vlada, postaje ON taj koji traga za krotkoscu, i pokornoscu kojom bi mogao da zagospodari. Svestan je on toga. Kad ostane sam sa sobom, on se toga pomalo cak i stidi. Priziva slike iz detinjstva, nekih proslih vremena, da pronadje razlog...Onda ih brzo odbaci, i povlaci se u svom haosu, koji je sam stvorio, i koji mu se jedino cini lep. Tu NIKO ne moze ovladati njim, tu nalazi spokojstvo, i sigurnost, a strah da bi mozda bio odbacen, nestaje. U svom lepom haosu, na svom ostrvu, on skida masku samodopadljivosti i samodovoljnosti, iza koje se jedino krije strepnja i strah da jednom mora biti odbacen.
Oh...Sanjari ON da je uragan, a ne vidi da je tek blag povetarac koji nezno miluje MOJE obraze...

28.4.2008

PRETNJE, VALJDA....

SOMEONE IS ALWAYS WATCHING U,BABE...WALKING BEHIND U...NOT 4 GUARDIN` U...ALWAYS AND SO IT WILL BE...

19.4.2008

ANGEL OF ANFIELD*

Naslov mozete i da zanemarite. Ne zato sto su naslovi nebitni. Naslovi su itekako bitni. Neizostavni deo price. Meni bar jesu. I ovaj nije drugaciji. Samo je malo vise....personal.
A* je prica za sebe. O njemu nije lako pisati. Zato ovaj put neka govore njegove reci...Bolje je tako.

"Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće. Ponekad izmislim sadašnjost, Da imam gde da prenoćim. I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim."
"Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju. Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje. Teško je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir."

13.4.2008

SPINNING AROUND AGAIN...

Pogresan ti je osecaj, dusice...govorio je.
Naravno, dusice...odgovarala sam.
Hej...
Sta je sad?
Ko je ovde lud, a ko...zbunjen?
Oh...dusice...Vrlo jednostavno. Zbunjena...JA, bien sur. Lud? Hm...opet JA.
Ja tebe zaista ne razumem. Ne razumem te.
Sta ne razumes? Mislis...I can't have them both? Hehe...Ja mogu sve sto pozelim. Prati dobro...Sve STO POZELIM.
Jos koje pitanje?

12.4.2008

SA DRUGE STRANE...

D* je moj prijatelj. Tako kaze. Verujem. O razlogu, necu da razmisljam. Bolje je tako.
Dosao je u pogresan trenutak, pa...ne bih htela da me to navede na nekakav zakljucak koji, mozda, nema veze sa istinom. Mozda nema veze. Nisam sigurna.
Nekako mi ne da mira jedan razgovor...O osobi iz prethodne price.

D* : "Moram nesto da te pitam. Moram da znam."
JA : "Pitaj." Sto imam osecaj da mi se ovo pitanje nece dopasti?
D* : " Sto ga toliko krijes?"
JA : " Koga krijem?" Znala sam. Znala sam da ce pitati za njega.
D* : "Lela...nemoj. Znas o kome pricam."
JA : "Ne, ne znam. I kad bih znala, mislim da sam ti rekla da ne volim da pricam o drugim ljudima ovde..."
D* : "Sto ga toliko krijes? Sama cinjenica da ne zelis da pricas o njemu je dovoljna da sumnjam..."
JA : " Postoji milion stvari o kojima mozemo pricati. Molim te, promeni temu."
D* : "Necu. Moram da dobijem odgovor, shvati...Moram da znam."
JA : " Zasto?"
D* : " Ti znas sta ja mislim o njemu. Nemoj shvatiti pogresno...Ja samo brinem za tebe..."
JA : Ovo je vec smesno. " Nemas razloga da budes zabrinut. Sve je u redu. Hajde da promenimo temu..."
D* : " Lela, ti meni ne verujes...Ja sam ti prijatelj, i ne zelim da budes povredjena."
JA : "Ako si mi zaista prijatelj, onda ces shvatiti da jednostavno ne zelim da pricam o nekim stvarima, i to ne trebas shvatati licno. Zao mi je."
D* : " Dobro, necu insistirati...ovaj put. Ali, molim te, cuvaj se."
JA : Cega? Koga? "Hocu."
D* : "Izvini ako sam preterao..."
JA : " Necemo vise o tome..." Iskreno, pocinjem da sumnjam u iskrenost tvojih prijateljskih namera.
.......................
Ne znam sta da mislim. Znala sam da ga on ne podnosi...ali, ipak, ne volim da unapred osudim ljude koji nemaju iste poglede na svet i zivot kao ja.
Verujem da mozemo biti prijatelji, cak i kad nam se ne dopadaju iste stvari, ne dozivljavamo stvarnost na isti nacin, i ne umemo objasniti istim recima jednu stvar....Zaista to mislim...
Prijateljstvo znaci davati od sebe...razumeti...slusati...jednostavno biti tu...24/7.
Nece sve uvek biti savrseno...ali, ko jos veruje u savrsenstvo? Kome to, zaista, treba?

8.4.2008

SPINNING AROUND

Sumnjicavost. To je prva rec koja mi se pojavila u glavi, kad mi je napisao prvu poruku, pre otprilike 11 meseci. Radoznala sumnjicavost. Ne, nisu radoznalost i sumnjicavost tako nespojive kako se u prvi mah cini. Provlacila se kroz svaki razgovor, povremeno prekidana epizodama napustanja oklopa. Te trenutke, kad je kaznjavao svoju sujetu, proklinjala sam isto toliko koliko sam ih pazljivo skupljala, i sklanjala od tudjih pogleda. Na sigurnom. Sutradan, postajao je otrovan.

Podsmevao se mojim "obozavateljima". Obozavatelji, tako je zvao one za koje je pretpostavljao da su moji prijatelji. Kazem, pretpostavljao je, jer lista prijatelja nije vidljiva posetiocima profila. A, on nije pitao. Nikada. Samo je pretpostavljao, cesto pogresno. Ja sam cutala. Nisam ni ja pitala za njegove obozavateljke. "Obozavatelji", obozavateljke...vidi se razlika. Pricao mi je o njima ponekad. Obicno kad je bio besan na neku od njih. Nisam mu rekla da ih imamo nekoliko zajednickih. Obozavateljki. Nisam imala prava na to. Ionako verujem da su samo zelele da me "vide" izbliza...Zenska radoznalost. Pitale su se, valjda, po cemu sam JA drugacija. Nijedna ga nije pomenula. Svejedno.

Nije me nikad zvao imenom. Nikada. Imala sam razlicite nadimke, desetak bar...Svaki je, na neki nacin, bio poseban i drugaciji. Zamenjivao bujicu reci, suvisna objasnjenja. Nije u tome bilo nikakve zlobe, ni podsmeha. Samo malo zadirkivanja. Nisam mu rekla da mi je uvek izazivao osmeh...a, mislim da je znao.

Cesto mi je govorio da me ne razume. Verovala sam da se sali. A, nije. Nije se salio. Kasnije sam shvatila. Pitao me jednom dali je i on "clan kluba obozavatelja". Nije bio. Nisam ga nikad smatrala svojim..........Pitao je onda: "Sta sam ja tebi?" Nisam umela reci tada. Cutala sam. Ponovio je pitanje, i ponovo cutanje. Nije ni on umeo reci sta je on meni. At that point, we decided we should call it a day. Sutradan......Opet u krug.

Pitam se i sada, dali se jos uvek vrtimo, oko one iste jedine tacke. Svesno nesvesni.

4.4.2008

Dilema

Ali, to ne umanjuje moju potrebu da o tome, ipak, "progovorim". Napokon, nisu to nikakva negativna iskustva.

10.6.2009

NEMA NASLOVA