Bolni, ali zacudo dragi meni su dani,
kada opazim da ljudi su mi tudji,
neiskrenoscu zazidani od mene
kao tvrdom kulom,
te bezim u sume i u dusu bilja
ronim nekim novim, u osamljenosti
rodjenim culom;

kada radije od prijateljske sake,
milujem drveta kakvoga nezni,
rumeni prut;
i bezeci sa toplog, sestrinskog krila,
da mi je da magle daleke lagani
dohvatim skut.

Dani kad zize istina mi se cine
varljivi plamicci iz bajke sto mame
sa pravih staza;
a verujem strasno u ono sto kakav sum
skrivenih u noci grana jedino
tek meni kaza;

kada ne razumem ni sebe; a zudno
kao vracara u zagonetni gledam
prirode dlan;
kad osetim da zivot u dnu nije lep
i strasno sva se uzivim u kakav
prolazni san.

D.Maksimovic

SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći, od razdaljine, koja je više od sna nego od svesti, i po rastanku drhtaćete od miline mognete li se još ikada sresti. Vi koji se volite ljubavlju isposnika, sa strahom od sagrešenja, koji kao ptica o kavez lomite krila, sećaćete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja. Ako zbog nje patiš od nesanice i u ponoć hodaš budan po bašti, ako te lomi neutoljena želja luda, sećanja na nju nikad se nećeš spasti. Onih s kojima se igramo oko vatre, a bojimo se da je dodirnemo, s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi, sećaćemo se dugo ma zavoleli zatim i druge. Ako je želiš bezgranično, a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama radja svanuću slično, pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa. Ako veruješ sedeći uz nju da je ljubav maslačkov puhor koji svaki dodir može da strese, ako voliš u njoj i san i dete, ako ti je bez nje pusto i gluho, misao na nju budiće te i kad se rastanete. Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo, čije su nam usne ostale nepoznate, kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo. Oni koji se kao reke ne mogu sliti, medju kojima nema spojenog suda krvi i krvi vrele, a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele. Ako vam je ljubav nož u srcu, a bojite se taj nož izvući kao da ćete tog časa umreti, pamtiće te on, setiće te se i umirući. Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu, ali ranu zbog koje se jedino živi, u sećanje nam banu i kad zavolimo druge – i osetimo se nesrećni i krivi.

D.Maksimovic