Poslednjih nedelja mi se ne pise. Ustvari, poslednjih dana mi se èak i ne govori. Tesko se izrazavam. Poslednjih dana me sve boli, osecam nepodnosljivu fizicku bol. Svaki deo tela me boli od kada ujutru ustanem, pa dok se kasno uvece ne srucim u krevet. Cini mi se kao da me je kamion pun teske zemlje udario posred cela, ustvari kao da je bio direktan sudar koji sam pretrpeo na nogama. Tesko podnosim sve to, moram da idem, a ne hoda mi se. Moram da govorim, a jezik me ne slusa. Moram da mislim, a mozak mi apsolutno ne funkcionise. Kao da su sve vitalne funkcije, one na koje sam se uglavnom oslanjao, pocele da kopne, da se lagano gase. Danima unazad pokusavam da sam sebe okurazim, primenjujem najrazlicitije metode, analiza, sinteza, filosofija, teologija, sta sve ne, ali ne ide. Tezak teret vucem za sobom, znam. Mislio sam, kad sam se tovario, da sam kadar da povucem, da ponesem, ali sam izgleda sebe precenio. Gadno sam se prevario, mnogo gadno sam se prevario. Nije da sam se bas, iskljucivo sam tovario, tovarili su me i drugi, pomalo. Ali nisu drugi krivi, oni su samo radili na nadnicu. Ja sam posao pogodio "djuture", i Boga mi odradio sam ga junacki. Mislim taj deo oko pretovara. Sad ceo posao treba odraditi do kraja, izneti taj kamen, gromadu, na vrh brega, doterati do cilja. Sto bi nas narod rekao "cara do duvara". Medjutim, meni ponestaje snaga, a jos i ta bol koja me razdire, bojim se. Pogotovo sto je put gadan, sve uzbrdo ide. Tesko se popeti uz basamake i doci do tog duvara ovako tezak i bolestan. Cesto mi padne na pamet da stanem, da sednem i da odmorim neko vreme, ali na vrhu tih basamaka ima jos nesto sto me nagoni na nastavim. Nekada je taj duvar kome sam tezio da doteram, sijao punim sjajem, bilo je isprva mnostvo zvezda na njemu koje su sijale, ali su se vremenom, jedna po jedna gasile. Neke sam i sam ugasio, neke razbio, neke su se pokvarile, a sada gore samo dve. Zbog te dve zvezde moram dalje uz ove proklete basamake.

Kad bi samo, za pocetak, mogao da progovorim. Onako kao sto sam nekad znao. Cini mi se da bi mi i put bio laksi. Cini mi se da bi i lakse hodao, cini mi se da bi i ovaj nesnosni bol bar malo prestao. A ja vec duze vreme samo cutim. Cutim i gledam. Oci me jos jedino nisu izdale. Samo me jos one slusaju, iako bi po prirodi stvari one prve trebale izdati. Gledam i vidim savrseno dobro, vidim cisto, bistro i veoma daleko. Vidim i dalje nego sto bi trebao. Niko mi ne veruje koliko dobro vidim. I to me boli. Boli me sto vidim sve, i boli me to sto mi niko ne veruje kako mi je vid u poslednje vreme perfektan. A tu sam Boga mi veoma osetljiv. Mrzim kad mi podcenjuju vid, narocito mrzim kad hoce da me uvere da ono sto sam video, nije istina. Jer kad mi podcene oko moje, podcenili su mi i srce. A srce pati, isto kao i oko, kao i sve drugo sto povredis. Ali srce se leci, ja to najbolje znam. To se cak i ne tretira kao bolest, ni kao oboljenje, to je jednostavno trpno stanje.

A MENE I DALJE SVE BOLI I TESKO MI JE. TESKO MI JE DA PISEM, DA GOVORIM, DA HODAM. SVE MI JE TESKO. A NAJTEZE MI JE TO STO VIDIM.