kako mi izmice ovo vreme ovozemaljsko. Hocu mnogo od jednog dana, hocu mnogo od jednog trena. Da spremam rucak za porodicu, da budem poslovna zena, da budem drug, da slavim 33 godina mature, da budem cerka, sestra, majka... Baka je najlepse od svega sto zelim da budem. I to ne stizem u kolicini koju zelim. Izmice nesto ko pesak izmedju prstiju. Hocu na more, hocu deset dana za Nidzu i tacka. I punto.

rastanak se primakao...

Zamolila me koleginica da dodjem da joj slikam ćerku. Mali maturant. Lutka. Skockana, zgodna, prijateljica frizerka joj pravi mokre lokne. I sa suvim i sa mokrim bila bi lepa. Lepa mladost iz nje. Osmeh nevinosti, razdraganosti. Prva prilika da bude dama i dete u jednom. Možda i poslednja. Skupila se familija, tetke, teče, baka... Knedla im u grlu. Nije što je naša, nego ima da bude najlepša. Pa vidi kako je zgodna. Ko bi rekao da ima samo petnaest godina. Mama namešta mindjuše, puderiše gole ruke. Dolazi drugarica. Kuka na sandale, ne ume da ide u njima. Mama joj dala samo tri hiljade dinara, malo joj. (????). Još malo popravljanja šminke, gde mi je mobilni, bako, ideš li sa nama, gde mi je cveće, mama, budi iskrena i reci kako mi stoji, da li je haljina prekratka... Divno uzbudjenje. I šetnja pred komšilukom koji se pita - bože kad je njena unuka toliko porasla, pa nedavno joj je ćerka bila maturant... Nespretno hodaju po lošim trotoarima sa tankim štiklama... teško je iz patika u te slatke sandalice sa par tankih kaišića. Noge izvajane, tašnica šljašti na predvečernjem suncu... Eto nas ispred škole... devojčice - devojke, montirane ili ko devojčice opušteno obučene, dečaci koji deluju da su tri razreda mladji, golobradi, sa glasom koji ide iz basa u škripavi sopran... podignuti okovratnici ne bi li ozgledali makar isto visoki kao kršne drugarice... Mame ponosne, gledaju ko gleda njihovo dete, uporedjuju sa drugom decom, ne garderobu vec koliko njihovo dete odskače lepotom, gracioznošću, hodom, stavom (pa učila sam ja to od malih nogu)... Bake suznih očiju, tate sa fotoaparatima u koje se ne razumeju, kukaju deci da nešto neće, da li je baterija... a deca savetuju - tata pritisni prvo to desno dugme... neki stizu kolima, neki idu kolima, autobus čeka... mahanje - provedite se lepo i pazite šta radite... stiže zakasneli iznajmljeni dugački beli auto sa farovima koji trepću i sirenom koja kaže - vidi me. Dugačak, beo. Onaj što vozi mladence. Pih, nisu ga svi videli, moraće da se prošepuri ispred hotela, ali to nije to.
I sa zalaskom sunca odlaze u svoj prvi ludi veliki provod i rastanak sa detinjstvom. Čeka ih prijemni i opredeljenje za život. A ja krećem od moje bivše osnovne škole ka roditeljima, ostarelim i stamenim. Ulica je malo drugacija, umesto male kuće okružene vrbama, nova stambena zgrada. Lipa porasla, miriše opojno. Kažu da ima i muška i ženska lipa i da ne mirišu sve isto. Nemam pojma. Ulazim u roditeljsko dvorište. Trešnje oborile grane od roda, višnje rumene...
Sećam se mog dvadesetog maja sedamdesete. Poslednji dan u školi, potpisivanje na drugarski list sva četiri odeljenja, dva ruska i dva engleska, presavijanje i čuvanje zauvek. I onda kroz grad zagrljeni, plačuci pevamo -

Hej drugovi je l' vam žao
rastanak se primakao
rastanak nam nije mio
drugarski je život bio...

Drugarsko nismo imali. Tek po završenoj gimnaziji matursko veče. Strašno je kako se uzburkaju sećanja na detinjstvo kad gledaš decu kako sazrevaju.
Neka im je srećan put u odrastanje i rastanak od detinjstva.