Hvala bogu, odledila se priroda, propupelo drveće, moje žuto drvce cvetalo, visibabe već prošle. Nikola je sve više napolju, tj. sve je teže zadržati ga unutra. Jedno popodne mama je radila, teta je radila, deda još nije stigao sa posla, a baka sa Nidžom kod prabake i pradeke. Radost njihova neopisiva. On je ludovao, zadirkivao se. A moja mama donese iz bašte tri procvetala plava zumbula. Pomiriše ona, pomirišem ja, a Nidža nam se onako slatko detinje, da li podruguje ili šlihta. Miriše zumbul po celoj kući. Ponavlja kao papagaj sve što mi kažemo, ali sve liči jedno na drugo pa često ne možemo da istumačimo šta je sunce, šta je srce, šta je cveće... dok ne budemo savladali taj novi jezik.