Ova dva dana sam nervozna. Vikend, lepo vreme. Brala sam visnje na hacijendi, kruske otpadaju same, jabuke petrovke samo sto nisu. Otezale grane od plodova, dodiruju travu. Kisa koja se zadrzala na liscu kvasi me po licu, ali ne smeta. To je moje voce, i to je moja licna kisa. Zrelo voce pretoceno u kompote, slatka, likere, zamrznuto za kolace u zimske dane. Ali, nije to ono sto mi je ovih dana najjace dotaklo. Ona (zenska) koju ne podnosim ima Utisak nedelje. Imam i ja. Moj utisak nedelje - osisali su Nidzi lokne. Kazu, vrucina. Kao da lokne greju. Ma poludela sam. Skroz. Ali, necu da se mesam, to je moje unuce, a ja nisam dala nikome da se mesa kad su moja deca bila mala. Samo sam iznutra poludela. Jer znam da mu nece biti manje vrucina, a nema mojih loknica da skakucu po kuci. Znate ono o Samsonu... Kad se osisao da je izgubio snagu i nije mogao da pridrzi stubove. I hram se srusio. Moj Nidza - Samson ne drzi stubove. Ali su mu lokne skinuli. Ako neko ne misli da je to vazno, neka skroluje na pocetak posta. I kao da ga nije citao. Ako negde moram da kazem nesto sto me tisti, kao sto se govorilo u trojanovu rupu (pa makar i trojanova zasvirala), to cu da uradim ovde. Nikoga ne boli, a meni je za nijansu lakse.