Moj svet u boji

 
Nemački pesnik Rilke boravio je neko vreme u Parizu. Idući na fakultet svakog je dana u društvu svoje prijateljice Francuskinje prolazio vrlo prometnom ulicom. Na tom putu, iza jednog ugla, redovno je sedela neka prosjakinja, koja je od prolaznika tražila milostinju. Sedela je uvek na istom mestu, nepomična kao kip, s ispruženom rukom gledajući u zemlju. Rilke joj nikada ništa nije udelio, dok je njegova prijateljica znala spustiti koji novčić. Jadnog dana mlada žena začuđeno upita pesnika:"Zašto nikada ništa ne daš onoj sirotici?" " Trebali bismo udeliti nešto njenom srcu, a ne u ruke" odgovorio je pesnik. Sledećeg dana Rilke se pojavio s prekrasnom, tek procvalom ružom. Stavi je prosjakinji u ruku i htede proći. Tada se dogodi nešto neočekivano. Sirotica je podigla oči , pogledala pesnika, brzo ustala, uzela njegovu ruku i poljubila je. Otišla je stišćući ružu na grudima. Celu nedelju nisu je videli. Osmoga dana pojavila se na istom uglu. Bila je nema i nepokretna kao i uvek. "Od čega je živela sve ove dane, kad nije ništa dobila?" upitala je mlada Francuskinja. "Od ruže", odgovori pesnik.