U poslednjih par meseci cini mi se da mi je sve naglavacke. Kao kad se vratite sa puta pa istresete torbu punu stvarima, i prljavih i cistih.. Sama sam sebi napravila teatar i neki glup scenario koji sam sama sebi napisala u kome imam najgoru mogucu ulogu isto tako sama je sebi dodelila..
          Naime, prica pocinje jos pre 2,5 god. kada upoznajem nekog krajnje dosadnog tipa za kog u pocetku nisam ni malo zainteresovana. Medjutim, eto ti pakosti tu se nalazi moja dugogodisnja simpatija koja upozorava ovog "krajnje dosadnog" da se ne trudi jer necu da smeksam jer sam jelte zainteresovana samo za njega. Ja ne volim jako samouverene tipove. To mi je kasnije cu da shvatim bio najgluplji potez koji sam mogla da napravim.. Od njega pocinje sve, i onda se samo redjaju jedan za drugim sve gluplji i gluplji. Tako se zaljubim u dosadnog tipa koji sa 23 gleda Sundjer Boba, igra igrice po ceo dan, i ne izlazi nigde dalje od trafike. Meni to nije bilo vazno, bilo je bitno da sam ja dobila poslusnog deckica neznog i slatkorecivog koji ne ume da se suprodstavi. Kako je to meni bilo jako interesantno, zanela sam se previse i u jednom trenutku shvatila da ja nemam vise drustveni zivot niti bilo kakav no onaj dosadan jer je "dosadni tip" i od mene napravio vrlo vesto "dosadnu curu".
           Upravo kad htedoh da se trgnem iz svega toga jer su i emocije pocele da blede i kad sam shvatila da je cela ta veza stajala, doduse uvek klimavo, na osnovi obostrane samoce shvatih da mi je omca oko vrata. Dok su njegove emocije vristale i on mi svakog dana pricao da sem mene nema nikog drugog i da sam ja nesto najvrednije u njegovom zivotu, ja sam uvidjala samo sve vise mana a njegove lepe reci me pratile kao neka utvara i odzvanjale. Moj "dosadni tip" je postao velika ala koja je pretila da me proguta. Moje povlacenje i zelja za krajem te dosadne price uslovile su samo svadje velike svadje sa velikim S. Sve to pocelo je da me plasi jer sam otkrivala sve vise da se iza maske neznog i poslusnog krije neko kog ne poznajem i ne zilim da znam. Pobegla sam neokrecuci se. Senka me je jos neko vreme pratila a onda sasvim nestala, bio je to dug i tezak period.
            Kada se sve to zavrsilo, posle skoro 6 mes. usledio je poziv, prijateljski, da se vidimo na gadisnjicu naseg zabavljanja. Sve to se meni nije ni malo svidelo. Ja sam iza toga videla gomilu prevara, zlih namera, teskih uvreda, ponizavanja i osudjivanja za nesto sto nisam uradila i zbog cega sam inace i pobegla onako. Odlucila sam da ipak budem hrabra i suocim se sa tim demonom sada vec iz proslosti. Sedeli smo jedno preko puta drugog, ja na krevetu a on za kompijuterom. Par puta je bacio pogled preko monitora, cisto da vidi gledam li ga. Ja sam gledala kroz prozor i cutala a hiljde misli i pitanja mi se roje po glavi. Uvek smo bar imali o cemu da pricamo ali ne i sada, posle par standardizovanih pitanja tipa kako si, kako tvoji, radis li sada nesto, ima li neceg novog? nastaje tisina.. a nju razbija njegov drhtav glas koji pokusava da se sakrije iza hladnog, mozes da odes kad god pozelis, necu da te zadrzavam zakljucavajuci vrata, kao nekad, vidim da je ovo kraj nase price.

Koliko je potrebno vremena? Pitam se koliko jos treba da prodje da bi me ljudi shvatili ozbiljno? Ok, ja to mogu da razumem, moje greske su u poslednje vreme bile neprebrojive. Ali vec duzi period, tacnije pola godine, sam se trudila da budem uzorna, da pravim samo dobro promisljene poteze, vredno i marljivo radila sve sto se od mene trazilo.. Sta jos trebam da uradim da bi me najzad shvatili ozbiljno pojedini??? Ne znam, mozda da se zamonasim??? I samu sebe iznenadjujem sto me ovo dotice, uvek sam se trudila da ne obracam paznju na to da li ce neko da mi veruje, da me shvata ozbiljno, itd. Ali  odjednom me sve to toliko nervira da cu da eksplodiram! Prosto ne mogu da verujem.. I ne bi me toliko povredilo to da je od nekih meni nebitnih ljudi od nekog od koga sam to ocekivala a ovako priznajem, boli.. Nerado to radim ali ovog puto imam utisak da me je bas ubilo.. Valjda zato sto sam se bas toliko puno tudila i onda se neko pojavi cije misljenje ti je bitno i kaze ti nesto tako glupo da se zapitas cemu sve to, zasto ja uopste sve ovo radim, ima li smisla, jel negde gresim?? Osecala sam se stvarno ko da mi je prosuo kofu ledene vode (da ne kazemm nesto drugo) na glavu.. I za malo da posustanem... Ali neeee! Idem ja dalje, bas tim takvima u inat, jesam gresila sam i nisam umela da stanem i davala sam prazna obecanja, ali vise ne, i zato cu da se trudim da tako ostane. I nadam se, mada nisam zlopamtilo i osvetoljubiva, da ce i oni kad shvate da su pogresili imati isti onaj osecaj kao ja. E tada cu ja da se samo da se nasmejem, onako sladunjavo zlocesto ali od srca.