Да ли недавни званичан сусрет Николића са Тадићем и Коштуницом значи коначно легитимисање радикала као пожељних или бар прихватљивих политичких партнера
Томислав Николић се „устоличио” као први човек српске опозиције – први пут на званичном састанку са шефом државе и председником владе учествовао је у договору о заједничкој акцији, мирном протесту против једностраног проглашења независности Косова. А учествоваће и на том митингу као један од три говорника. Опет уз председника Бориса Тадића и премијера Војислава Коштуницу.
И његова досадашња опозициона конструктивност огледала се најпре и највише у питањима у вези са јужном српском покрајином, али кроз скупштинске активности Српске радикалне странке.
Најочигледнији примери сарадње са властима (иако радикали воле да кажу са „актуелним режимом”) били су успешни и брзи договори о садржајима неколико резолуција о Косову и Метохији, које су Николић и остали радикалски посланици здушно подржавали у парламенту. Али састанак у „државничком формату” у недељу са Борисом Тадићем и Војиславом Коштуницом као да је коначно озваничио политичку снагу СРС-а, која је у последња два скупштинска сазива најјача посланичка група (да и не помињемо оних готово 2,2 милиона гласова за Николића 3. фебруара) и легитимисао их као неопходан и незаобилазан фактор српске политичке сцене.
При том, Николић је својим присталицама дао и прихватљиво објашњење сарадње са политичким противницима („јесам опозиција режиму, али нисам опозиција Србији”), а јавности у земљи и свету се представио као оличење умерености („позивам председника и премијера да одмах почнемо да радимо дипломатски, политички и унутарполитички и покажемо грађанима да нисмо прихватили ову сецесију, да се са тим нећемо помирити и да ћемо све учинити да престане одвајање Косова од Србије”), позивајући још председника и премијера да „каналишу немир и срџбу који се појављују у грудима сваког грађанина”.
Званичан сусрет Тадића и Коштунице са Николићем, Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, види као неку врсту „неформалне инаугурације једног политичког тријумвирата који фактички води главну реч у српској политици”.
Да ли овај сусрет заправо значи коначно легитимисање радикала као пожељних или бар прихватљивих политичких партнера? Или ће неко опет моћи да каже да СРС не може, рецимо, у владу, зато што се још није довољно легитимисао као демократска, системска политичка партија?
– Такво држање радикала у некој врсти гета ни до сада није било реално ни логично, али не значи да, ако то опет неком буде одговарало, неће бити таквих покушаја – сматра Вукадиновић.
Политички аналитичар Дејан Вук Станковић, пак, оцењује да овакав састанак Николића са највишим државним званичницима представља тек један корак у процесу легитимације СРС-а и њеног активног укључивања у политички живот – и то ако се доведе у везу са оним што је претходно рађено („узајамно честитање Тадића и Николића, један истински политички фер плеј”). „Као што једна ласта не чини пролеће, тако ни један састанак не значи потпуну легитимацију радикала”, каже Станковић.
– Ово што су урадили, прихватајући договор са Николићем, једноставно је производ једног континуитета у њиховим односима по питању Косова. Да ли је то залог за будућност, за неку сарадњу после тога, то је јако тешко видети. Да би се направила та сарадња потребно је да те усклађености буде више и по другим питањима – сматра Станковић, додајући да је главна тачка раздвајања ДС-а и СРС-а питање европских интеграција.
Све је очигледније, међутим, да се радикали посматрају кроз различите наочаре, у зависности од тога колико су близу освајања власти. То Вукадиновић и потврђује запажањем да се „радикали толеришу у политичком животу само када губе и када признају поразе, а кад дође стани-пани, као између два круга избора, онда поново оживе стари атавизми и старе поларизације, или барем покушаји тих поларизација”.
– Зато сада овај сусрет можда побуђује неко чуђење и можда неко незадовољство управо међу делом присталица и гласача Бориса Тадића и ДС-а. Дакле, у њиховом случају може се говорити о извесној недоследности, зато што сада радикали нису добри да буду у власти, а Николић није добар за председника скупштине, а поготово не за председника државе, али је добар да гаси пожар и незадовољство (ако може) због независности Косова, да се то незадовољство не би излило на демократске снаге – истиче Вукадиновић.
Ипак, и сами радикали сносе део кривице за то. Иако се политички аналитичари већ годинама споре око питања да ли су се радикали „дешешељизовали” (и да ли уопште имају ту намеру), што се често сматра њиховим пресудним кораком до потпуног уклапања у координате пожељног политичког система у Србији данас, чини се неспорним, и о томе се већ доста говорило, да су бар делимично „променили рухо”. Али не сасвим. Јер, иако су радикали, а Томислав Николић понајвише, говорили последњих година о дијалогу, мирним решењима, избегавали ратне теме, прошлост их је често сустизала, а и они сами су подсећали на њу, углавном неодмереним изјавама.
Помак који су до сада направили ипак није безначајан. Николић се, видљиво је, и те како труди да остави утисак умереног и одмереног човека. Чак је пропустио прилику да у недељу, на дан проглашења независности јужне покрајине, изађе на улицу, позове своје присталице и стави се на чело гомиле гневних и разочараних – иако је нешто раније изјавио да тог дана неће мирно седети код куће.
С друге стране, пропустио је и прилику да осуди демонстранте који су полупали излоге и амбасаде, представивши их као људе који се нису помирили са ситуацијом.
Ипак, та умереност, која се видела и пре неколико година у кампањама Николића, Александра Вучића и Маје Гојковић, по мишљењу Ђорђа Вукадиновића, није им пресудно помогла. „И после таквих кампања су, када је то некоме одговарало, поново били сматрани инцидентном појавом на политичкој сцени”, каже он, наводећи као главни разлог за то чињеницу да „постоји страх од њихове снаге и можда од ситуације за коју се неки плаше да би они могли да је искористе да дођу на власт”.
Како су толико ојачали?
У њиховом случају се изгледа потврдила она изрека „што те не убије, ојача те”. А део међународне заједнице и те како је инсистирао на њиховој маргинализацији у политичком животу Србије (као што је то, уосталом, природна тежња и унутрашњих политичких конкурената). Отвореном или индиректном подршком „демократском блоку”, која би остајала само на обећањима или претњама, сталном игром „штапа и шаргарепе” (у којој је шаргарепе било много мање), Европска унија као да је радила за радикале, изазивајући, често неумереним и неувијеним навијањем и двоструким аршинима, револт и инат код дела српског бирачког тела.
За Вукадиновића је политика Европе и САД према Србији после 2000. године, уз социјално незадовољство, главни генератор раста радикала и њихове садашње снаге. Станковић, међутим, оцењује да је успех радикала нека врста синергије различитих фактора, међу којима је и политика Запада, који се догматски држи неких поставки у вези са интерпретацијом југословенске кризе и њеног исхода. Та политика је допринела знатно, али не одлучујуће подизању СРС-а, оцењује Станковић.
После свега, Томислав Николић је сада у ситуацији да поентира, што је и учинио прексиноћ у Скупштини Србије. „Говорили сте, ако ви победите, ваши пријатељи у свету неће отимати КиМ. Говорили сте – и Косово и ЕУ. Говорили сте да имате најбоље могуће односе са чланицама ЕУ и са предводником спољне дипломатије вођене оружјем САД. Данас, само неколико дана после председничких избора, ми говоримо о лажној држави Косово”.
Још ако неки званичник из Брисела ускоро помене да би услов за чланство Србије у ЕУ или одређене споразуме са европском заједницом, требало да буде и признање независности јужне покрајине, Николић сигурно неће морати да брине за будућност своје странке.
