Срби, древни ратници Сунца

Древна племена Срба живела су на јединственом простору још у трећем миленијуму пре наше ере; већ у том добу, пре расејања, говорили су заједничким језиком који називамо општим, прасловенским језиком. У време овога заједништва, створен је првобитни систем богова чије почетке затичемо на прелазу из трећег у други миленијум пре Христа. Прва божанства су хелиоцентрична, ратничка а, са развитком земљорадње и успоставом сталних станишта (тзв. „седелачко становништво“), долази до изградње првобитног земљорадничког монотеизма и култа Велике Мајке.

Праотац људи

Појам бога се, у свим словенским језицима, исто изговара; настао је кад и древни митолошки систем Срба, повезан са светлошћу неба, односно светошћу и идејом врховне власти и твораштва. Бог неба је, у првом реду, праотац људи и света; назив за њега потиче од корена речи која означава душу, дух умрлог. Дух умрлог има душу, као што жив човек има, поред душе, дах – душа дише. Индоевропски корен ове речи (деивос) препознат је у речима „деус“,“диева“, „див“, „тивар“ – оне, све одреда, означавају бога. Мирчеа Елијаде, каже да се идеја бога развија полазећи од односа према мртвима и њиховој дивинизацији.Чињеница, да су сви Словени користили исти израз (Бог), говори о њиховом изворном јединству тј. ова реч је имала универзално значење – била је позната свим народима још док су живели у јединственој празаједници.

Реч Бог сродна је иранској „бага“ и староиндијској „бхага“ што, у изворном значењу, указује на делиоца богатства или дароваоца добра означавајући, једном речју, благостање. Изворни смисао сачуван је у речима: богат, богаташ, богато, богатство; супротна је убогост, убожништво. Велики број појмова, у српском језику, везан за бога, највише се, у говору, користи кад треба да означи везу са животом, у негативном или позитивном смислу. Тако се, за нервни слом или неку пропаст, каже да је ударила „божја рука“, куга је звана „божјом раном“, богатство у усевима и стоци и данас се назива „благом“. Хлеб је „божији дар“ а, када неко умре, „узео га је бог“.

У српском пантеону су, главни богови, према Велесовој књизи, Триглав, Световид и Сварог. Овај последњи је високо божанство паганских Руса, деда богова, страшни бог рода божијега, небеско божанство, творитељ целокупног света, његова светлост; за Сварога Срби имају одређење страшног божанства, Страхила, бога као старог крвника, што се находи у старој изреци „да да јаки бог“. Потпунија обавештења о Сварогу имамо преко руских и српских хроника. Најзначајнији су кијевски Ипаћијски анали из XИИ века, трећа редакција Повести временских лет и, Хроника антиохијског писца Јована Малале из ВИ века. Ове забелешке идентификују Сварога са Хефестом док се, Дажбог, његов син, изједначава са Хелиосом. Дажбог је императивни композитум Сварога, у значењу давања среће и добра. Верници су, Дажбога, начинили Свароговим сином, Сварожићем. Суфикс „ић“ значи однос сина према оцу и зато, код Руса, налазимо Сварожића Дажбога а, код Лужичких Срба, Сварожића Радогоста. О култу Сварога индиректно сведоче многобројни руски трактати из XИ и XИИ века.

Култ Сварога је био нарочито присутан у великом културно- цивилизацијском центру Новгороду (некад Сварожево, Сваружје), моћном трговачком средишту раног средњег века који је имао живе везе са Лужичким Србима где је, Сунчев култ, био раширен и изузетно поштован у Ретри; немачки путописац Бруно фон Кверфурт, Сварога (Сваруна), 1008.г, означава ђаволским богом пагана – Зуарасиз диаболос а, помињу га, у сличном тону, хроничари Титмар и Хелмолд. Сакс Граматик о њему пише као заштитнику, патрону појединих српских племена; у суштини, дефинише га као бога рата али и доброг домаћина што се гостима весели и дочекује путнике намернике раширених руку (Радогост).

Старо и младо Сунце

Док је, у Русији, Сварожић био божанство ватре, код Лужичких Срба, око Макленбурга, стајао је на челу локалног пантеона и био врховно божанство. Поред Свароговог, присутан је и популаран Сварожићев култ. Ватру (Сварожића) не треба одвајати од Сварога (Сунца). Сварожић је, као у једној варијанти, Дажбог, Сварогово дете. Код Лужичких Срба, балтичких и западних Словена, Сварожић је Радогост, име изузетно често међу балканским (хелмским) Србима старог и раног средњег века. Сварог, обзиром свестворитељ, творац је Сунца, Сварожића.

Према српским изворима, Сварог и Сварожић се односе као отац и син и, према обредној пракси, сагледавају се као старо и младо Сунце, Бадњак и Божић. Сварог би био зимско, „старо Сунце“; оно порађа младо, новогодишње Сунце. У једној песми из Босне, коју наводи Милојевић (1869:69), каже се:“Додај мени хладне воде, Коледо Коледо, Да купамо, окупамо младог бога, тог Божића Сварожића… Коњиц му је јарко сунце, бојни доро огњевити“. Поред тога што је бог Сунца и ратни бог, Сварожић, из ове народне песме, чији смо тек мали део навели, је господар неба и муња. Коледо је супститут остарелог Сунца кога симболизује Бадњи дан. Купало и Коледо, заједно са Божићем, посматрају се као три модалитета структурално истог бића – Сварога.

Српски фолклор претпоставља могућност да се Сварог и Сварожић, као два божанства која се, у народној свести и поезији, показују у језичкој форми Бадњака и Божића (стари и млади), интерпретирају као два облика теоморфозе при чему се, у млађем, појављује и старији. У песми Ђевојка са Сунцем проговара (забележио Вук Караџић) се вели:“Лепши су око мене вјенци, Него твоји око тебе тракови, На то Сунцу јако жао било, Тужило је богу јединоме“. Сунце тражи заштиту Сварогову од таште девојке!

Сварог, као лично и име топонима је врло често на Балкану. Поменућемо само неколико топонима из Србије: Сворник (Зворник), Сврљиг, Сварче, Сварожићи, Варожићи, Сврача (Рача), Сварје, Сваруље. Рекосмо, код Срба старог и раног средњег века, име Сварог је врло често. Агатије, у својој Историји, помиње „Склавина по имену Сварун“. Исту особу наводи и Прокопије Цезарец као Јустинијановог (Управдиног) земљака и војводу, Србина који се нарочито истакао 555 г. у персијском рату.

Сунчев точак

У руском, реч „сваритје“ значи заварити, венчати а, прасловенска реч „сварити“ („свар“) идентична је санскритској „сварга“, (небо) или „сварај“(независни господар); на староиндијском „сваргас“ значи небо. Слична јој је старогерманска реч „свере“ (сфера), означава олујно небо или облак. Израз „сварог“ преобликован је, као топоним, у „тварог“ (тварожић) и присутан је, готово у истој мери, као и „сварог“. Сварог је, рекли смо, симбол неба и сунчаног кола; старословенски назив за месец децембар је коложег, време кад се пали Сунчево коло, доба је поновног рађања бога Сунца. Окретање кола (точка) значи покрет великог сунчевог круга. У време српских божићних празника, каже се:“Пали се сунчев точак“, славећи поновно рађање бога Сунца. Скитско божанство Сунца и светлости звало се Колаксај (сјајно небо), сачувано је у имену Колоса са Родоса. Друга паралела је српски епитет за бога Сунца, Колаш (топоним Колашин), изведен из исте језичке комбинације, све у вези појма кола тј. Окретања Сунчевог точка.

И један и други корен за овога бога (сваритје, свар), настали су из исте језичке групе. То је оригинални корен из праиндоевропског језика, постулиран као „ср“, „сур“, „сар“,“рс“,“рас“; у санскриту, „сур“ (свар) прави широко семантичко поље везано за светлост, сјај, небо и Сунце али и кретање, ток, колање, долажење, наступање, ударање, повређивање, убијање. Рас (Рус) други је назив за Србе (Расе), непосредно везан за митизовану реку Расу, односно Ра (Волгу). Сви валери овог семантичког поља, изражени су у српској, тј. словенској митологији светлости и Сунца односно, идеологији и њој примереном социјалном вредносном систему и природним циклусима.

Сварогови поданици

Из поменутих језичких корена, изведени су називи за племена Срба и Руса – у својим прапочецима, ови називи су култни апелативи, о чему сведочи огромна топономастика, на широким географским просторима Европе, Блиског Истока и Азије, идентична називу Сауромата, наслеђеног од Скита. Размотримо поближе ову тврдњу. Име Сауромата (Σάυρσμάτάί) сложеница је од скитског „саура“ (сура, сурја) и означава божанство, идола бога Сунца, што се не разликује од „свар“(сварја). Други део именице је „мата“ у значењу вере, доктринарног мишљења и схватања. Сауромати су сами себе називали „сурв(б)и“ – следбеници култа Сунца, што говори да је апелатив „сурби“ старији од етникума Срби. Ово потврђују све досадашње скромне инфгормације што нам их је оставила историја и археологија, сведочећи о изграђеном хелиоцентричном религијском систему, култу ватре, животињском симболизму (коњ, орао, соко, вук), начину сахрањивања, скоро идентичном код древних Срба и Словена с тим што јеназив Словена култно истозначан са именом Срба; као племенски назив, знатно је млађи од српског и релативно се касно помиње у историји.

Навели смо да назив Срба, Руса и Словена потиче из истог језичког корена. Исти је случај и са именима сарматских племена. Амијан упућује да се име Алана тумачи од „халана“, они који се крећу (котрљају) на колима. Такође, корен „ала“ упућује на светло, ватру (митско биће ала, врста змаја, баца ватру), такође, у значењу риђ, рус, црвенкаст. Назив за Роксолане је комбинација корена „рус“ и Алани, блиско са „аруша“( црвен, који сија; сунчеви зраци се називају „аруши“) у значењу румен, блистав, сјајан, али и онај који повређује, убија.

Алани се идентификују са Антима чије име је у вези са „ант“ и „атати“, кретати се тамо амо, лутати и, старогрчком „антос“ (сјајно, светло). Санскритско „анта“ (крајњи, погранични) упућује на Анте као крајишнике, људе из крајине. Име Аорса се објашњава из „аруша“(румен, риђ, црвенкаст, сунчан, блистав, сјајан) и одговара касније устаљеном етнониму Руса. То значи, можда, да се велико племе Руса првобитно звало Аорси док се није, народносно, издвојило из сарматске масе. На ту могућност указује и њихово повезивање са Аланима, такође „светлим, риђим, сјајним“( у средњевековној митологији „белим“) у називу здружених племена званих Аланорси (Алани и Аорси).

Побијен „голи“ мач

Са култом Сунца нераздвојно је повезан и култ огња. Он је, код Срба, био доминантан и води порекло од домаћег огњишта – огањ се сматрао Сунчевим сином. Тај култ је нарочито видљив у погребном ритуалу са којим су повезани камени жртвеници и преносни олтари.

О култу мача, симболу огња, код Сауромата, пише Амијан Марцелин и Климент Александријски. Поред њих, о Сауроматима као врсним ратницима, пишу Херодот и Страбон. Култ је, како увиђа Сакс Граматик, повезан са соларним бож&#