Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ

Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

“… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с