Đurđevdan

Dan kada je poginuo sveti Đorđe, slavi se kao dan "Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija", 6. maja (23. aprila), a dan kada je njegova crkva obnovljena: "Obnovlenije hrama svjatogo velikomučenika Georgija, iže v'Lidje, idježe položeno časnije tjelo jego" 16. novembra (3. novembra), koji se dan u našem narodu zove Đurđic.

Sveti Đorđe se na ikoni slika u vojvodskom odelu, na konju (a ponekad i bez konja, stojeći, a ovu ikonu u narodu drže za Đurđicu), kako dugim kopljem probada strašnu aždaju, a malo dalje stoji jedna ženska prilika u gospodskom ruhu. Ova aždaja simbolizuje mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe je svojom mučeničkom smrću pobedio tu aždaju i zadao joj smrtni udar, jer vrlo brzo je car Konstantin učinio kraj progonima hrišćana i uspostavio hrišćansku crkvu kao zvaničnu crkvu u rimskoj imperiji. Ženska prilika je carica Aleksandra, a može se smatrati da ona predstavlja mladu Hristovu crkvu koja je dobila slobodu da se razvija. Zbog pobede nad mnogoboštvom, svetog Đorđa zovu i pobedonoscem i mnogi su ga vladari i vojnici prizivali u pomoć; čak je u Rusiji bio ustanovljen i orden za hrabre vojnike, "Krst svetog Đorđa".

S obzirom na vreme kada se slavi Đurđevdan, doba bujanja prirode u proleće, u našem narodu postoji čitav niz običaja na ovaj dan, koji imaju davnašnji, prehrišćanski koren.

Uoči Đurđev dana, majka spušta u lonac vode razno prolećno bilje. Svaka travka, ima neko značenje: dren, da deca budu zdrava kao dren; zdravac, da je puno zdravlja u kući; grabež, da se momci grabe oko devojke, itd. Bilje se zatim stavlja pod ružu u bašti, a prvo crveno jaje od Uskrsa, koje se čuva i naziva "čuvarkuća", stavlja se u lonac sa travkama. Vodom iz lonaca deca se ujutru o Đurđevdanu umivaju, a poželi im se da budu lepa i rumena kao crveno jaje iz lonca. Domovi se obično kite vrbom i zelenilom. Prave se venci, obično od leskovog pruća. Mnogi do ovog prolećnog praznika ne jedu ovčijeg mleka i jagnjećeg mesa i tek od tog dana ga počinju jesti. Mnogi do tog dana neće da spavaju u prirodi, a od tada kao da se potpuno opuste i prepuštaju prirodi s poverenjem. Toga dana se obično ruča u prirodi, najčešće ćevap na ražnju, prevreo sir, mladi luk i barena jaja.

Đurđev dan je i legendaran kao dan prolećnog okupljanja hajduka, "Đurđev danak, hajdučki sastanak". Ponegde postoji običaj koji se zove "Đurđevdanski uranak", kada narod rano ujutru izlazi u prirodu, tamo doručkuje i provede vreme u rascvetaloj prirodi.

Petak pred Đurđevdan zove se Biljani (biljni) Petak. Toga dana žene idu u polje - "u trave" i tada obično naberu: koprivu, kopitnjak, cisaču, omilen, odolen, petlovu krestu, petlovo pero, đurđevak, povratu, oman, brizdavac, mlečiku, ječam, zlatnoglav, beli slez, zečije uši, privatnicu, debelicu, vratič, kravljaču, podbel, navalu, kozlac, gorocvet, kukurek, mečju šapu i nalome grančice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet ima svoje značenje. Majke vode u trave kćerke, a svekrve snahe, pa im pokazuju koja je koja trava. Izabrane trave donose kući i ostavljaju na neko skriveno mesto, da tu dočekaju Đurđevdan.

Uoči Đurđevdana i Mitrovdana, treba da bude svako kod svoje kuće, jer su ovi dani glava od godine. Ko tada ne bude bio kod svoje kuće, taj će cele noći počivati po tuđim kućama.

Ko vidi zmiju pre Đurđevdana, veruju na Kosovu, toga će hvatati groznica preko cele godine. Na Đurđevdan ne treba spavati preko dana, jer ko spava biće cele godine dremljiv i spavljiv, i boleće ga glava.

Ako je na Đurđevdan vedro, biće rodna godina. Ako na Đurđevdan i sutradan pada kiša, biće sušno leto; a ako pada trećega dana (tj. na svetog Marka), biće leto kišovito.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio krsna slava Marka Kraljevića i vlastelina Mrnjavčevića. Krsno ime svetog Đorđa proslavljali su i crnogorski vladari iz dinastije Petrovića.

Sveti Juraj

Ikone Svetog Đorđeta