Jelana žena koje nema «

   Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

   .......
   U najgorim casovima noci- a noc je bila uvek zlo vreme moga zivota-
biva ponekad da se javi nesto kao slutnja njenog prisustva.

   Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a sta gore, sta iza a sta
ispred. Ziv sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez
mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da
negde preza ruku kojom hoce nesto da mi doda. I ja zivo zelim da
podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi.
Tako ostajemo u tom bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog
nerodjenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni
kako se  stvarno zovemo. Ono sto je zivo i jasno u mojom svesti,
to je nasa zelja koja je jedna. Po toj zelji i znam da postojimo,
ona je jedino sto nas vezuje i sto znamo jedno o drugom.

   .........
   Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam da se iza
mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala
je tu trenutak - dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj
dah), a onda mi je polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati
kako ni po cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku
ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka koja ima
svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i isto takvu mekocu
i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svecano krut.

   Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene,
jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam, nje vise nije
bilo.

   Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da
cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali
nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca
prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih
sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da
se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne
prestanem da je iscekujem!

«

Matija Bećković-Kad dođes u bilo koji grad

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo

E, baš mi je dan «

Svijet, nas je svijet
bio plavo nebo cisto
poslije tebe 
nista nece biti isto
Jos trenutak sa mnom budi
drugi dani, drugi ljudi
vec sutra bice tu
nijemi, pored nas.

Dan, nas je dan
bio samo luda igra
poslije tebe
na mom licu prva briga
Ti jos nista nisi rekla
ali suza vec je pekla
i sutra bices ti sama
k'o i ja.

Juce jos, juce jos
nismo znali sta nas ceka
jer je nosila nas rijeka
juce jos, ja i ti

Juce jos, juce jos
kako godine prolete
ti si bila samo dijete
juce jos, juce jos

Juce jos, juce jos
nisam znao sto su suze
al' mi ljubav neko uze
juce jos, ja i ti

Juce jos, juce jos
ali blizila se zima
pramen magle, pramen dima
juce jos, juce jos....

Pesma nad pesmama «

Na morskome plavom žalu «

Slučaj, ili ne «

Da li se u životu bilo šta događa slučajno ?
Želela sam da odgovorim  na komentar "nemirima" kako sam u pretraživač uspela da ukucam nemir, ne znam, ali evo šta sam pronašla

ZAKORAČIŠ LI U DUŠU

NABASAT ĆEŠ NA POLJA

ZASAÐENA TUGOM,

SUZOM ZALIVENA

I NAPUŠTENA.


NE MOGU SE VRATITI ISTA.

KAO VJETAR

MISAO BRZA

DO TEBE PRHNE

I STANE POTOM

MIRNA I LIJEPA,

PA LJEPOTOM SVOJOM

OZRAČI TI LICE.


NA TRENUTAK

POMISLIM

DA SI MOJ.

PONESI MOJU TUGU

NA RUKAMA,

IZNESI SUMNJE

IZ OÈIJU

I PUSTI NEKA VJETAR

OÈISTI GRIJEHE.

TI ÆEŠ SE LAKŠE

SMIJATI SUZI.

TI ĆEŠ SE

LAKŠE DIGNUTI.

Rano je za proleće, ali nije za pesmu «

Nekako s proljeca
uvjek meni doluta-
Neka ceznja tamna
Tiha mudrost davna-
Spustam ja stare kofere
na perone sudbine
to je miris zrelih godina
moj kaput bas je tezak
Najdraza

Nekako s proljeca-
Ja se sjetim starih drugova-
Probude se u meni
svi derneci pijani-
Tad nosim stare cipele
one znaju moje ulice
to je boja crnoponocna
Moji koraci bas su teski
Najdraza

I opet taj osecaj samoce
kad nece nikog
mene krene i hoce-
I opet mrakom svoje pjesme bojim
pijan od zelje
za usnama tvojim

Sav sam ti od ludila
nekako s proljeca.

Nekako s proljeca
sjeti mene nepravda
na pobede, poraze
i sve lazne obzire-
Napravim racun prastanja-
Popijem pusta mastanja-
To je ukus ljepog kajanja-
Moji kapci
bas su teski
Najdraza

Nekako s proljeca
noc mi oci otvara-
Nemam san da uhvatim
nema dana da ne izgubim-
A hocu da te vodim ja
tragom sunca, jugom maslina-
To je dodir tvojih bedara
Moja dusa, bas te voli
Najdraza

I opet taj osecaj samoce
kad nece nikog
mene krene i hoce-
I opet mrakom svoje pjesme bojim
pijan od zelje
za usnama tvojim

Sav sam ti od ludila
nekako s proljeca-
Sav sam ti od ludila
nekako s proljeca-
Sav sam ti od ludila
Bez tebe s proljeca…
_____________________________________________
Crvena Jabuka / Kemal Monteno - Nekako s proljeca

Ljubav i poverenje «

MOZE LI SE COVEK VOLETI A PRITOM MU NE POVEROVATI?

Može. Istinska ljubav prema čoveku uopšte ne znači oboženje svih njegovih osobina, i poštovanje svih njegovih dela. Istinska ljubav može da primećuje i čovekove nedostatke, isto tako oštro kao i zloba. Pa možda čak i oštrije. Ali se ljubav ne kao zloba, na svoj način nežno odnosi prema čovekovim nedostacima. Ljubav čuva i spasava ljudsku dušu za večnost; zloba je muči, ubija. Ljubav ljubi samog čoveka, a ne njegove grehe, ne njegovo bezumlje, ne njegovo slepilo …i izoštrenije nego zloba vidi svo nesavršenstvo ovoga sveta.

Podvig duhovne prozorljivosti je videti sve ljudske grehe i osudjivati svo zlo, a pritom nikoga ne osuditi …Samo čovek Sviše ozaren je sposoban na takvu ljubav.

Podseti me šta to beše ljubav «

Gde li si se dosad skrivao ?
Znam, negde si uzivao!
Kad god doso, dobro doso mi.
Jer, jedno za drugo,
mi smo stvoreni.

Podseti me sta to bese ljubav
i bar na tren, biti zaljubljen.
Sta to bese, sta to bese ljubav ?
I bar na tren biti zaljubljen.


Ja odavno nikog neljubim.
I spremna sam sve da izgubim.
Kad god došo, dobro došo mi
jer jedno za drugo
mi smo stvoreni

 Podseti me sta to bese ljubav
i bar na tren, biti zaljubljen.
Sta to bese, sta to bese ljubav ?
I bar na tren biti zaljubljen.

«