Misli mi plesu tango... Besnu igru senzualne smrti, one sigurne, koja izbija iz same krvi koja vri od zivota, one daleke, ona koja samim strahom igra do iznemoglosti kupujuci sebi jos jedan trenutak, jos jedan udah, kao da odigrana nece nikada doci...

Tako bih zelela jedan kutak u dnu samih secanja, jednu malenu srebrnu tabakeru, tananu i finu, da u nju zadenem dobre misli i sacuvam ih sve dok se same od sebe ne pretvore u prah i pepeo... Ciste. Netaknute...

Dani su sve duzi, sve je duze cekanje da se sala zamraci, pogase velika svetla i da operater pusti film. "Noc je moja boja, i tu nema pomoci".

Nemirna sam. I nije to nemir nepoznatog. Izbija iz mene onda kada se sve slozi, svaki komadic dobije svoje mesto, svaki oblik se savrseno uklopi u drugi. Vreme je. Tamo negde, ne znam gde, jedna sveca u prozoru, kao mocni svetionik, upravo mi je obasjala put... Noc me zadrzava. Kao kolac probodena je kroz moje srce, zakucava me na mestu, sapuce zavodljive note ostanka...

Secam se...

Bila sam pahulja, zaigrana, iznenadjena svetlom ulicne svetiljke, ustreptala na velikoj pozornici koja se otvorila samo za nju, izvodila svoj najlepsi, jedinstveni ples probudjen nepreglednim titrajima duse, i pala, zadihana i umorna na tvoj dlan. I tu se istopila...