Nepoznato mi izgledaju ovi zidovi, ovako poluprazni, dok se njima provlaci samo jedna senka. Moja. Prepoznajem je po lelujavom dodiru prstiju kojima pretrazuje neravnu povrsinu nebo plave boje, pokusavajuci da dosegne oblake na vrhu. Prepoznajem je dok se uspinje uz niti paukove mreze iscrtane u gornjem desnom uglu. Prepoznajem je dok se sakriva u sumu senki koju prave skoljke i zvezde koje vise sa grede, dok hvata obrise delfina koji nestaju u talasima naslikanog mora. Prepoznajem je po osecaju izgubljenosti koji je ukrala od mene sa pojavom svetla, i pobegla na zid smeseci se svojoj dovitljivosti...

Godinama mi je krala osecaje. Razmazivala ih po zidovima soba u kojima sam boravila, pojavljujuci se niodkuda, nepozvana, na najrazlicitijim mestima, nudeci svoju korpu izobilja da sama izaberem iz nje sta cu te noci navuci na sebe. Izmicala se, vesto, ako bih posegnula za necim sto nije smatrala primerenim za tu noc, smejuci se mom inatu da bas taj osecaj izvucem iz njenog madjionicarskog sesira, i da ga, poput malog, uplasenog, belog zeca, privijem na grudi i sapnem mu u ruzicasto uho da ce sve biti u redu...

Godinama me madjija, sapuce mi na uho price o dalekim svetovima onda kada sam sigurno ususkana u necijem zagrljaju, peva mi pesme o toplom ognjistu onda kada koracima merim puteve, vuce me za rukav kada letim, i potpaljuje vatru pod krevetom onda kada pomislim da je to sigurni splav koji plovi u tacno odredjenom pravcu...

Nocas mi pruza, na dlanu, mleko i keks... Da svratim medju ove zidove, da ih prepoznam ovakve... Poznaje me tako dobro, toliko je mojih osecaja preslikala na svoje zidove, otkrice ona kojim nocas da me ogrne...