Danas me nesto zaobilazi poezija... Barem ona tecna, fina, suptilna. Vece je zarobljeno u flashevima...
Dolazim kuci, zvuk bacenih kljuceva na mramornoj povrsini sanka koji odvaja kuhinju od trpezarije, prsti u kosi koja se buni zbog sapetosti koju je trpela citavog dana, snala koja zavrsava na podu...
Zvuk vode koja puni kadu, mirisi mandarine i crvenog grejpfruta koji ispunjavaju kupatilo, hladan dodir ivice kade na kojoj sedim i besciljno klatim levu nogu koja je prebacena preko desne...
Meko pucketanje drvenog poda dok bosim stopalima prelazim sobu do prastarog muzickog stuba, svetlo koje dopire iz kupatila, kratak trenutak razmisljanja o muzickoj podlozi, skljocaj dugmeta, dodir vinila pod prstima... Da, srecna sam zbog toga sto jos uvek imam gramofon i sto je kolekcija ploca sacuvana do fanaticnosti. Gladna igla zariva svoj vrh u crne brazde, pucketanje, tiho zujanje 33 obrtaja... Dok ne zagrmi... Svi ekvilajzeri na gore, zvucnici zvece... Rattle and hum... All along the watchtower... There must be some way out of here? Sumnjam...
Topla voda izvlaci umor iz napetih misica, spustam se nize, sve dok mi voda ne otme muziku zamenjujuci je svojim sumom histrionskih talasa koji zude da pripadnu plimi i oseci a zarobljeni su jednom obicnom, belom kadom. Razumem ih. Kljuca mi krv i grizla bih zidove da izadjem iz sebe... Desire...
Meki dodir frotira koji upija kapi vode sa koze bez milosti, mirisi badema i meda iz losiona za kozu, bicevi mokre kose na kozi ledja, dodir svile na kozi, koza... Howkmoon...
Telefon. "Daaaa?", "Ti si?", "Da, obicno sam ja u svojoj rodjenoj kuci, i obicno se ja javljam na svoj telefon, ali ne mora da znaci, u pravu si.", "Opet te hvata?", "Ma kakvi opet... ni ne pusta me.", "Cudna si.", "Znam..." Mrzim te sada, zato sto sam cudna kada nisi tu. U stvari, mrzuckam te samo, malo, onako damski, lazno, beznadezno kratkotrajno... Love rescue me...
Posmatram krevet... Ne spava mi se. Previse kofeina i previse nikotina danas... Ili je, mozda, doza ona prava? Negde mora biti i normalno to sto sam cudna, zasto ne u mojoj glavi? Ima li boljeg, primerenijeg, gostoprimljivijeg mesta za to? Mesec je tako visoko na nebu... Polovan... Moji prozori su samo zvezdane kapije... Napuknut crnacki glas, prepun emocija koje izbijaju nepozvane, uprkos ritmu, prozet tugom koja muziku shvata kao proglas zivota, koji peva ono sto oseca... When love comes to town...
Mozda je vreme da utisam muziku...
