SAMOÆA

Strah od samoæe je oseæaj straha od  sebe samoga i bavljenja sobom. Osobe koje pate od ovog straha doživljavaju teskobu mada nisu svesne da strah utièe na njihov mir. Strah od samoæe se još naziva i autofobija. Ta reè dolazi od grèkih reèi "autos" što znaèi "sam" ili "svoje ja" i od reèi "phobos" što znaèi strah.

Strah od samoæe se nalazi u kontradiktornosti s otkrivanjem pravog sebe. Samoæa je zapravo dar, a ne nešto èega se trebamo bojati. Nju je potrebno prihvatiti, a ne strahovati od nje. Prihvatanje samoæe dovodi do znaèajnih transformacija u životu – život koji je bio ispunjen grèom prelazi u život u kojem otkrivamo svoje pravo ja.

Struktura današnjeg društva bazira se na mnogim aktivnostima kojima sebi ispunjavamo život. Iako su nam životi pretrpani brojnim sadržajima, ipak doživljavamo alijenaciju više nego ikada pre. U današnjem društvu moguæe je jedino osetiti otuðenje od svega, osim u sluèaju ako ne vidimo dublje od površine i ako sebi ne postavimo svoju strukturu života sa vlastitim sistemom vrednosti.

Društvo nam omoguæava isprobavanje raznih sadržaja koje nam nudi te dolaženje u kontakt s velikim brojem ljudi. Meðutim, to nužno ne povlaèi uspostavljanje prave konekcije s drugim ljudima. Zato se uz sve to èesto oseæamo vrlo usamljeno. Uz sve što nam se nudi nismo sposobni uspostaviti dublje i intimnije kontakte s drugim ljudima.

Clark Moustakas zagovara dve vrste samoæe:
1. egzistencijalna samoæa – samoæa ljudskog stanja
2. teskobna samoæa – samoæa koju doživljavamo kao rezultat našeg straha od samoæe

Uzimajuæi u obzir ova dva oblika samoæe, èinjenica je da teskobna samoæa suzbija naš potencijal. To je oblik postojanja koji smo sami nesvesno odabrali i kroz kojeg živimo. Ovaj oblik samoæe spreèava nas u izgraðivanju vlastitog životnog stila, ali nas ohrabruje u izgraðivanju istog koji podržava naš strah. Teskoban oblik samoæe otuðuje nas od nas samih i od drugih, a ponekad je i uzrok neuroza.

Svemu tome doprinosi i èinjenica da odnosi s drugim ljudima postaju bezlièni. U njima nedostaje topline i podrške. Nažalost, mnogi žive kroz ovakve oblike odnosa. Promenjene vrednosti samo su još više naglasile strah o kojem se ovdje govori.

Najèešæi oblik rešavanja ovog straha pokušavamo ostvariti putem bega u razne aktivnosti. Što sebi više ispunimo život s njima, to æemo se oseæati manje sami. Ali, o èemu se zapravo radi? Radi se o tome da na taj naèin potiskujemo svoj strah, ali ga niti rešavamo niti ublažavamo. On je i dalje prisutan samo na nešto dubljem nivou našeg uma.

Sa strahom kojeg imamo i s neprestanim begom, postajemo manje otvoreni i prijemèivi prema svemu što nam život nudi.

Nema osobe koja nije iskusila vreme provedeno u samoæi. Neki od nas doživljavaju strah od samoæe iz raznih razloga. Prvo trebamo zakljuèiti da nema ništa loše u samoæi. Jedan od naèina putem kojeg to možemo postiæi, jeste da vreme koje provodimo u samoæi uèinimo ugodnim.

Postoji nekoliko jednostavnih naèina putem kojih sebi možemo olakšati strah od samoæe:
- provoditi vreme sa životinjama – životinje su izvrstan naèin za oplemenjivanje vremena tokom dana
- provoditi dane na konstruktivan naèin – kad nas uhvati strah od samoæe, najgore što možemo napraviti jeste sediti i ne raditi ništa. Zbog toga   je od izuzetne važnosti da sebi obogatimo dan   konstruktivnim radnjama, ali ne i onim radnjama koje èinimo tek toliko da ne budemo sami sa sobom
- da pronaðemo radnje koje nas ispunjavaju te da svoje vreme posvetimo njima – na taj naèin neæemo negativno razmišljati o vremenu kojeg provodimo sami, jer æe nam fokus biti na pozitivnijim stvarima

Gornji popis može se nadopuniti sa svime što nam odgovara. Ono što je bitno jeste da nam je pažnja usmerena prema konstruktivnim radnjama koje ne ostavljaju prostora za bavljenje s nepotrebnim i nebitnim stvarima te da imamo svesnost o tome kako se oseæamo kad smo sami i kad èinimo stvari koje nas ispunjavaju (umesto da bežimo u bilo koju aktivnost).

Da bismo nešto prihvatili potrebno je da to u potpunosti razumemo te da se s tim možemo suoèiti. Samo tada možemo nastaviti s rastom. Ponekad je potrebno osetiti veliku bol da bismo došli do saznanja više o tome ko smo. Niko drugi ne može proæi kroz tu bol umesto nas samih. Kad se suoèimo s strahom od samoæe život nas poziva da još malo narastemo.