*tragifunny životne blagodeti*

1/6/2008

Ne bih te duže zadržavala

I bi ona.

Vaspitavana divljakuša, razmaženi buntovnik.

Bi, stvarno, al’ ne može.

I ti njoj pričaš šta da radi - a prvi nisi uradio ništa..

I ti njoj kažeš da ne misli o tome - da bi tebi bilo lakše..

Ne brini, nisi ti taj kome je najgore zbog svih tih dela i misli.

„Postoje i drugi”.....

Postoje, da.. Dok ne svane.. Onda ih nema. Onda kao da nikad nisu ni bili.

Postoje i uzimaju to što ne osećam...

Ništa pretapaju u nešto,

a ne uspevaju da dopru do jedinog što u meni postoji, iako te ima i više nego mene same.

...Gde je neko da to pretopi u nešto što manje boli?

Od zore do zore, ni iz čega u još praznije, lebdim izmedju toga što nikad nisam bila i onoga što nikada neće biti.

I ne znam kome je teže..

Da li onima koji nemajući ništa, odnose to onima kojima ništa ne treba,

ili onima koji imajući sve, nemaju nikog?

Kako možeš da mi pričaš šta da radim, kada sam probala sve?

Kako možeš da kažeš da je moj problem što previše mislim? Moj problem je što previše postojim.......

Ma kako iko može da govori, kada je već sve rekao??

Zato ćuti, i idi, otišao si i pre nego što smo se sreli..

Divljaću u sebi, i neću se buniti.

Da bar mogu da ostanem i bez svega ostalog, pa da onda nadjem još nekoga kome ne trebam...

Da bar saznam šta je bilo teže...