Vozala se ja
- Pokaži mi kvačilo... kočnicu... sad gas... Aha, ajde ubaci u prvu, spusti ručnu, polaaaaako kumplung, aj vozi sad...
I vozala se Samba. Jadna ona Škoda. Prvo je skakala, pa se gasila, pa stenjala, cvilila...
Onda je Samba naučila lijepo lagano kočiti i prebacivati brzine, pa smo se malko vozali uzbrdo i nizbrdo. Taman sam počela uživati u svih 20 na sat, kad :
- Ajde super, danas idemo malo na cestu. – reče mi instruktor pomno brišući naočale.
- Ajoj!-
- Ništa ''ajoj'', svaki dan učimo nešto novo. Ajde kreni fino, pusti ručnu, taaaako...
I onda mi je u susret došao VEEEEELIKI autobus. I sve sam ja ispritiskala. I kočnicu i kvačilo i gas i žmigavce i svijetla. I brisače za svaki slučaj. A ono jada od Škode je prvo đipnulo poput bijesna jarca a tada se jasno, ugasila. Zaronila sam u volan i čelom pritisla sirenu.
- Što ti je? – čulo se negdje ispod sjedala, -Alo?! Do sad si bila normalna! - izbečio se raščupan instruktor pipkajući za naočalama.
- Nećemo se plašiti drugih auta! Ajmo ponovo. U prvu...
Ma ne bojim se ja drugih auta, nego onoga što bi im ja mogla napraviti. Primjetila sam kako me sa strahopoštovanjem gledaju. Ili je to ipak bio samo strah... ma nema veze, bitno da ja vozim. Duplo brže danas. Punih 40 na sat. Aha.
I još nešto : ko se ruga – poseru ga. Eto vam sad.